Utorak, 03.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POZORIŠNA KRITIKA

Vreme (ni)je za heroje

„Sirano”, tekst Edmon Rostan, režija Ivan Vuković, Narodno pozorište u Beogradu, Scena „Raša Plaović”
(Фото НП у Београду)

Rostanov „Sirano de Beržerak” (1897) je melodramska tragikomedija romantičarskog duha čiji je protagonista usamljeni heroj nežnog srca i neugledne spoljašnjosti, koji odlučno živi za poštovanje čestitosti, u okruženju opšteg beščašća. Uprkos neospornim istorijsko-književnim vrednostima Rostanovog teksta, teško se može reći da je on nama, danas i ovde, posebno inspirativno polazište za građenje idejno aktuelne predstave, zbog njegovog anahronog idealizma, u neskladu sa našim vremenom. To naravno ne znači da je isključena svaka mogućnost stvaranja u nekom smislu vredne predstave po ovom komadu. Mislimo da bi on, na primer, mogao da profunkcioniše u obličju raskošnijeg spektakla, dela formalne veličanstvenosti, stilske razgranatosti koja bi pokrila slabosti njegovog značenjskog plana, u našem kontekstu.

To, nažalost, nije slučaj sa predstavom reditelja Ivana Vukovića u kojoj je Rostanov tekst primetno skraćen, pri čemu nije idejno zgusnut, niti značenjski fokusiran. Teme isticanja hrabrosti i herojstva, nasuprot sveprisutnoj snishodljivosti i udvorištvu, kao i odnosa između duhovne i fizičke lepote, nabacane su uopšteno, bez poentiranja. Radnja je postavljena kao „pozorište u pozorištu” čiji se prvi prizori, trapavo sklopljeni, odvijaju pod upaljenim svetlima. Glumci stoje u jednom nizu, merkaju nas i komentarišu, raštimovano i nespretno, čekajući da predstava počne. Postupak „pozorišta u pozorištu” inače ima zavidne scenske mogućnosti jer otvara prostor za ugrađivanje kritičkih komentara, potencijalno gradi efektnu distancu prema primarnim značenjima, ukratko, obezbeđuje plodno tlo za višeznačje i autoironiju. Ništa od toga u ovoj predstavi nije bitnije iskorišćeno, zbog čega je suštinski nevažno to što se radnja prikazuje kao teatar u teatru.

Igra je otegnuta, narativno labava, neodmereno teatralna. Inače izuzetni glumci Miloš Đorđević (Sirano/Monfleri), Suzana Lukić (Roksana), Goran Jevtić (Ragno/Građanin/Sestra Klera), Nikola Vujović (Giš/Dečak/Sestra Sara) i drugi, ovde preovlađujuće, ukupno posmatrano, nisu doneli mnogo više od upadljive galame. U dve-tri scene, na jedvite jade, profunkcioniše stilska lepota Rostanovog teksta. Tada je gluma suptilnija i prodornija, na primer u sceni ispod Roksaninog balkona, između Roksane, Sirana i Kristijana (Uroš Jakovljević), ili na kraju, kada Roksana u manastiru shvata identitet njene ljubavi. Ovi prizori su dragoceni jer gledaocu daju očajnički potrebnu nadu da će se tromi hod promeniti, da će igra postati življa, intrigantnija, a ta nada nam nedvosmisleno pomaže da preguramo ovu preko-dvosatnu predstavu.

U preovlađujućem toku se teško prati radnja, događaji se kilavo vuku po sceni, a pokušaji da se oni učine zanimljivijima nisu nimalo slavni. Uključen je jedan song o hrabrosti gaskonjskih kadeta koji se nekoliko puta ponavlja, ali on nema opipljiviju dramsku funkciju, pa ne bismo bili nimalo oštećeni da ga nismo čuli i videli (kompozitor Draško Adžić). Pored pevanja je (prirodno) ubačeno i pucanje, u jednom trenutku izrazito trzajuće, tek da nas podseti da smo i dalje budni.

Kostimi su upadljivo stilizovani, u prihvatljivom saglasju sa osnovnim teatralnim pristupom (kostimografija Olga Mrđenović). Scenski prostor nije preterano domišljato rešen, što je u finom skladu sa celokupnom predstavom (scenografija Marija Kalabić). Centralni deo pozornice zauzima izvestan objekat, u vezi s kojim osnovano sumnjamo da je nekakav brod, imajući u vidu da je na njegov zid prilepljen točak koji neodoljivo liči i na brodsko kormilo (mada mu je isto tako nakalamljeno i jedno poveće uvo, što pomalo baca senku na sumnju da je reč o brodu). Taj izvestan objekat može biti i kuća, ali i ljudsko telo, a to zapravo i nije od preterane važnosti zato što predstava u celini obiluje proizvoljnostima i nedorečenostima. Okolo su načičkani malo ili nimalo smisleni rekviziti, na primer, makete konjske glave, ili čitavih konjića, ili jednog ogromnog kaktusa koji se tu zadesio, ni kriv, ni dužan. Sudbinu tog nesrećnog kaktusa možemo uporediti sa sudbinom gledalaca ove predstave koji će vrlo verovatno imati osećanje da su se tu našli nesrećnim slučajem, ni krivi, ni dužni.

Komentari20
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.