Nedelja, 22.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Govorimo jezikom nesporazuma

Roman „Kina” posvećen je ženama u Prvom svetskom ratu, hrabrim pripadnicama stranih medicinskih misija, našim bakama i majkama koje su ostale u Kragujevcu kada je vojska krenula preko Albanije
(Фото Б. Карталовић)

Pesnik, romansijer, novinar, publicista – Zoran Petrović već dugo se rve sa jezikom, istovremeno posmatrajući kako se u javnoj komunikaciji kvari do potpunog nerazumevanja. Moguće je i zato što su nam misli nejasne, ponekad destruktivne. Ne zna, kaže za naš list, kako bi se nakaradna upotreba jezika mogla popraviti, možda čitanjem za koje, usled svakodnevne borbe sa egzistencijalnim problemima, imamo sve manje vremena. Poeziju iz mladosti zamenio je prozom, nagradu „Miloš Crnjanski” dobio je 2011. za roman „Kamen blizanac”. To je priča o janičaru Agonu, srpskom mladiću i intelektualcu na sultanovom dvoru u Istanbulu, tokom Prvog srpskog ustanka. Istorijom posle Drugog svetskog rata Petrović se bavio u publicističkim knjigama „Tajni dosije Josipa Broza” i „Vreme laži”, u kojoj razgovara sa Dankom Popovićem, piscem „Knjige o Milutinu”.

Petrović je već nekoliko godina urednik izdavačke delatnosti Spomen-muzeja „21. oktobar”, a nedavno je završio rad na monografiji o ovoj ustanovi koja je pre 40 godina podignuta zarad sećanja na šumaričke žrtve s početka okupacije, kada su Nemci u Srbiji streljali „sto za jednoga”. Bila je to katastrofa koja se može porediti sa uništenjem Pompeje, kaže Petrović, napominjući da je u Kragujevcu, koji je uoči rata imao svega oko 25.000 stanovnika, samo u jednom danu pobijeno gotovo 3.000 nevinih ljudi.

Do tog broja, tragajući za imenima žrtava, stigao je pokojni kragujevački istoričar Staniša Brkić, koji je četvrt veka, kao kustos Spomen-muzeja „21. oktobar”, prikupljao podatke o šumaričkoj tragediji. „Politika” je prva pisala o njegovoj knjizi „Ime i broj”, ali se i danas u javnosti ponekad pominje broj od 7.000 žrtava.

Dobro je što su se Muzej i istorijska nauka najzad iščupali iz kandži ideologije, ali, ruku na srce, treba reći da su se prvi izveštaji, a bilo ih je mnogo, drastično razlikovali. Nemački spiskovi su govorili o 2.300 streljanih, američki i kanadski izvori pominjali su čak 12.000 ubijenih, izvori pokreta Draže Mihailovića govorili su o 8.000, a na suđenju u Nirnbergu pomenut je broj od 7.000. Zločin je bio masovan, nezabeležen u našoj istoriji, kao neka elementarna nepogoda, pa zato mislim da je ta zbrka s podacima pre bila posledica jednog strašnog bola koji Kragujevac oseća i danas.

Ipak, posleratna pobednička ideologija se služila mnogim manipulacijama.

Jedan od prvih falsifikata u vezi sa memorijalnim kompleksom, koji je zvanično formiran 1953, odnosio se na lažnu humku koja je podignuta odmah posle rata, kako bi Tito 1946. ili 1947. imao gde da položi venac. Na tom mestu, a to je stotinak metara ispod zgrade muzeja, na prostoru nekadašnjeg vojnog zatvora, niko nije streljan. No, već pedesetih godina su se oko ideje spomen-parka okupili ljudi koji su tada bili cvet naše istorijske, književne, urbanističke nauke – Dobrica Ćosić, arhitekta Mihajlo Mitrović i drugi. Oni su predodredili sudbinu ovog prostora, znajući da je umetnost jedini transimiter koji će osećaj neposrednog gubitka moći da sačuva od zaborava, prenoseći tu emociju nekim novim generacijama koje tragedijom nisu bile lično pogođene. Otuda i veliki broj umetničkih manifestacija koje Muzej danas realizuje.

Knjigu „Tajni dosije Josipa Broza” objavili ste sredinom osamdesetih godina. Kako danas gledate na ideološke podele u Srbiji koje je iznedrio Drugi svetski rat?

Ta knjiga je bila izuzetno popularna. Bazirana je na svedočenju učesnika Barskog kongresa koji su mi pričali da su preko svojih drugova iz Komunističke partije Francuske saznali ko je, u stvari, Tito. Obaveštajac iz visokih društvenih krugova koji se obračunao sa skoro svim svojim saradnicima koji su učestvovali na kongresu KPJ 1937. u Barseloni. Moji sagovornici su svoje subverzivne aktivnosti platili godinama zatvora u Spužu i Mitrovici, a tih sedamdesetih godina prošlog veka Broz se obračunao i sa srpskim liberalima. U pitanju je, zapravo, bila eliminacija svih onih komunista kojima partija nije izbrisala svest o nacionalnoj pripadnosti.

Romanom „Kamen blizanac” otplovili ste u jednu drugu istoriju, onu iz vremena Prvog srpskog ustanka. U atmosferi represije koja je vladala na sultanovom dvoru u Istanbulu, glavni junak je bio prinuđen da informacije prenosi selamom, neverbalnim jezikom. Kojim i kakvim se jezikom danas služimo?

Selam je bio jezik stvari, predmeta ili njihove kombinacije. Sultanov svileni gajtan, na primer, imao je jasnu poruku. Naš jezik danas je jezik nesporazuma, prepun reči koje svi koriste, a malo ko razume, poput evaluacije. Jezik je nastao iz potrebe da se razumemo, ali mi to, izgleda, ne želimo. Valjda se zato u javnoj komunikaciji često hvatamo za kamen, koplje, praćku.

Dugo ste u vodama kragujevačke kulture. Kakve su one – mutne, bistre, samo lokalne ili nacionalne i evropske?

Prošla gradska vlast je devastirala kulturu. Ispostavilo se da je novca bilo, možda ne mnogo, ali je pogrešno dodeljivan. Ustanove kulture su pretvorene u biroe za zapošljavanje stranačkih kadrova, a stvaraoci su postali socijalni slučajevi. Kragujevac je uvek imao po nekoliko vrsnih pisaca, slikara, muzičara, ima ih i danas, ali njima je potrebna mnogo veća podrška. Uveren sam da bi svi oni našli način da se oduže gradu. Mene su svojevremeno optuživali za elitizam, ali granica između vrhunske umetnosti i amaterizma, koji takođe treba negovati, ipak mora jasno da se postavi.

Uskoro bi iz štampe trebalo da se pojavi vaš novi roman „Kina”.

 Rukopis je u „Službenom glasniku”, nadam se da će sve biti u redu. Inače, naslov se ne odnosi na nama daleku, ali bratsku zemlju, već je to nadimak moje čukunbabe Angeline, Gine, Kine, kako su je zvala deca. „Kina” je roman o ženama u Prvom svetskom ratu, o hrabrim pripadnicama stranih medicinskih misija, o našim babama i majkama koje su ostale u Kragujevcu kada je vojska krenula put Albanije. U nameri da zaštiti svoj imetak od okupatora, da ne izgubi volove koje su joj oteli austrougarski vojnici, Kina je stigla sve do Beča.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.