Ponedeljak, 02.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Čitulja za Aliju Sirotanovića

Ako kućni aparati iz bivše Jugoslavije u mnogim domaćinstvima i danas rade, kako se onda dogodilo da je srpska industrija završila na otpadu? Zašto su se domaći tajkuni distancirali od rudara sa stare novčanice

Slika robota koga su projektovali srpski naučnici, kako u srpskoj fabrici montira srpski automobil, ne dolazi iz daleke budućnosti. Naprotiv, u Srbiji je to slika prošlosti. Iako bi danas ovakva vest mogla da se objavi samo na satiričnim portalima, jer spada u domen naučne fantastike, stara dokumentacija pokazuje da je ova scena 1987. godine u našoj zemlji bila realnost.

Robot „Lola 80”, koji je u celosti projektovan u fabrici „Ivo Lola Ribar” u Železniku, pre skoro tri decenije, u fabričkom pogonu kragujevačke „Zastave” montirao je „jugo 45”. Ako kućni aparati iz bivše Jugoslavije u mnogim domaćinstvima i danas rade, kako se dogodilo da je srpska industrija završila na otpadu?

Ima naučnika koji i danas tvrde da mi jesmo industrijska nacija. Poput profesora Petra Petrovića s Mašinskog fakulteta, jednog od poslednjih Mohikanaca koji o reindustrijalizaciji stalno govori. Kao primer da Srbi znaju da naprave industrijski brend navodi srpski traktor. I zaista – njih ne možete naći na otpadima, jer oni tamo ne idu. Gase se kad umre vlasnik, a ne kad crkne motor.

A industrijski potencijal moderne privredne elite najbolje je opisao bivši guverner Dejan Šoškić u jednom od oštrih okršaja s tajkunima.

U kritikama na račun prvog čoveka centralne banke zbog slabljenja kursa dinara posebno je prednjačio dnevni list „Pres”, iza koga je, kako smo kasnije saznali, stajao i Miroslav Mišković, vlasnik „Delta holdinga”.

Po definiciji iz ekonomskih udžbenika, slabiji dinar pogoduje izvoznicima, a Šoškić se knjiga držao kao pijan plota, pa je u to vreme bila javna tajna da su mu krupni kapitalisti, mahom uvoznici, nadenuli nadimak Preučeni. Šoškić im je tada spočitao da su stasali na korupciji i pitao ih šta je to što znaju samostalno da proizvedu i da izvezu na svetsko tržište, uz profit.

„Ništa! Ni nov traktor, ni mašinu za veš, ni fen za kosu...”, odbrusio im je Šoškić u autorskom tekstu za „Politiku” i dodao da je njihov najveći privredni domet da nešto u inostranstvu kupe za jedan, a domaćem potrošaču prodaju za dva ili tri dinara.

Šoškić im je u lice sasuo suvu istinu – da nisu u stanju da kupe posrnuli gigant iz metalskog kompleksa, tekstilne industrije ili elektroindustrije i udahnu mu novi život.

O tome kako su vodili biznis najbolje govori podatak da svaki četvrti privrednik danas ima problema s vraćanjem obaveza bankama.

Sada će novi život njihovim posrnulim poslovnim imperijama možda morati da udahne američki investicioni fond KKR, čije je zaštitno lice Dejvid Petreus, bivši šef CIA. Zna se da investicioni fond, koji je zapravo klasični preprodavac, veštačko disanje daje tako što firmu prvo dobro stegne za gušu, otpusti radnike i utegne bilanse.

I nije baš da su za krah srpske industrije krive samo sankcije. Kad god se na naučnim skupovima od dvehiljadite naovamo javio neko od ekonomista da upozori da je zabrinjavajuće što udeo industrijske proizvodnje pada, naši kreatori ekonomske politike odgovarali su da je to trend svuda u svetu.

Da su srpski radnici izgubili tehnološku trku s konkurencijom i da će umesto nas, koji to ne znamo, sada doći stranci koji to znaju da rade. I to su obično isticali fensi ekonomskim rečnikom po kome smo mi nekonkurentni, a stranci će nam doneti know how.

A budimo realni, proizvodnja najlon čarapa i donjeg veša je u najboljem slučaju industrija 19. veka. U pravu je profesor Miodrag Zec kad kaže da se ne sme „Telekom”, industrija 21. veka, prodavati da bi se davalo industriji 16. veka – proizvodnji čarapa.

Međutim, to ne znači da „Telekom” ne treba prodati, već je pitanje da li novac od njegove prodaje treba trošiti na proizvodnju najlon čarapa. Ili je možda trebalo izabrati samo nekoliko prioritetnih sektora? Ekonomski izum, koji je patentirao Mlađan Dinkić, bivši ministar ekonomije, po kom se ulagačima plaća da dođu u Srbiju, uglavnom je doveo investitore koji su sa sobom donosili know how industrije od pre nekoliko vekova.

U našoj zemlji je novac oskudan resurs i treba dobro razmisliti da li je proizvodnja donjeg veša naš strateški cilj? Tačno je – to nije laka dilema. Jer, na ovaj način, od 2006. godine do danas, posao je dobilo tačno 57.107 ljudi.

Za njih 404 miliona evra, koliko je državu koštao ovaj program, nije uludo bačen novac. Ali, to znači i drugu stvar – da je otvaranje jednog radnog mesta državu u proseku koštalo više od 7.000 evra.

Da li je bilo bolje da im je država poklonila taj novac, da oni sami započnu proizvodni biznis i zaposle po još nekoliko ljudi? Ali, avaj, zamislite kako bi u Srbiji izgledao konkurs na kome bi se delile pare za „dž”. Ko bi kontrolisao način dodele tih sredstava, kako bi se sprečilo da pojedinci, bliski vladajućim garniturama, ne budu prvi u redu za ova bespovratna sredstva?

Mnogo veći problem od ovoga je što makroekonomski sistem kreiran po meri tajkuna, koji su se pretežno bavili uvozom.

I nisu mediji, iza kojih je stajao krupni kapital, bili zabrinuti zbog slabljenja dinara jer to nije u interesu građana zaduženih u evrima, već zato što je u najboljem interesu tajkuna bio jak dinar – da na robi koju uvezu iz inostranstva i koju plate evrima u zemlji zarade što više dinara. Mnogi zakoni krojeni su po njihovoj meri.

Mnogi političari veze s krupnim kapitalom nisu ni krili. U vreme vlade Vojislava Koštunice, ministar trgovine Slobodan Milosavljević (koji je iz redova DS-a), mrtav ’ladan je izjavio da je NIS monopolista, a ne „Delta”. NIS je u to vreme još bio državna firma. Zato se ovde niko nije bavio industrijom i proizvodnjom.

U Srbiji danas među ekonomistima priča o reindustrijalizaciji i nije baš „in”, obično zvuči retro i nosi podsećanja na davna socijalistička vremena i Aliju Sirotanovića. U mnogo razvijenim privredama deindustrijalizacija je velika briga.

Nije ona zahvatila samo Srbiju, već je s razvojem finansijskog sektora to zaista bio trend svuda u svetu. Govorilo se da živimo u postindustrijskoj eri i da više ništa novo ne može da se izmisli i proizvede.

Pa čak ni u Velikoj Britaniji, kolevci industrijske revolucije. Međutim, „Gardijan” je to ovih dana okarakterisao kao glavnu slabost britanske privrede, koja još nije uspela da se oporavi od ekonomske krize koja je počela 2008. godine.

Iako je Londonska berza jedan od sinonima modernog svetskog ekonomskog poretka, Britanija je i dalje osma po veličini proizvodna sila sveta. Posle Amerike, Kine, Japana, Nemačke, Južne Koreje, Francuske i Italije. Čemu onda razlog za zabrinutost?

Engleze to ne zadovoljava jer smatraju da su svoju poziciju na svetskoj listi u velikoj meri zaslužili zbog toga što njihova zemlja ima mnogo stanovnika.

I to uprkos tome što su njihovi glavni konkurenti uglavnom mnogoljudne zemlje. I zaista, kada se ovaj pokazatelj (proizvodna dodata vrednost), umesto u apsolutnom iznosu izmeri po stanovniku, Velika Britanija pada na 25. mesto svetske liste.

„Reći da Britanija ne treba da brine zbog toga, jer je naša pozicija na svetskoj listi dobra, bilo bi isto kao kao da mnogočlanoj siromašnoj porodici sa skromnim pojedinačnim prihodima kažete da ne treba da se sekiraju što imaju male plate jer su njihova ukupna primanja mnogo veća od primanja prosečne porodice”, piše „Gardijan”.

A u Srbiji izgleda nikoga ne brine to što je prema ovom pokazatelju, koji je neka vrsta proizvodne snage nacije, naša ekonomija tek na 73. mestu od ukupno 187 zemalja sveta.

Devedesetih je udeo industrijske proizvodnje u društvenom proizvodu iznosio 44,5 odsto. Uz uvažavanje svih promena metodologije, kao i činjenice da ta dva iznosa i nisu baš uporediva, danas udeo industrije u bruto domaćem proizvodu, odnosno svemu što privreda i građani stvore za godinu dana, iznosi oko 20 odsto.

Pre skoro tri decenije, 1990. godine, u srpskoj industriji radilo je više od milion radnika. Danas je u ovoj grani privrede uhlebljenje našlo 400.000 zaposlenih.

Pri tom, mnogi od njih su na platnom spisku preduzeća u restrukturiranju suštinski i nemaju posao, već samo radno mesto. Dok strateški o proizvodnji nije mnogo razmišljala, država je sve vreme novčano pomagala posrnule industrijske gigante, kojima spasa nije bilo. Samo u periodu od 2008. do danas i samo za 17 strateških firmi iz budžeta je izdvojeno oko 35 milijardi dinara. Proizvodnja gubitaka je bila glavni deo proizvodnog asortimana ovih kompanija.

Poslednja iskra u „Prvoj iskri” Barič nije se ugasila juče, 28. maja, do kada je ovu kompaniju država čuvala od stečaja.

Nije juče ni napisana čitulja za srpsku industriju, jer je većina ovih firmi već odavno u komi, iako će biti stavljena na veštačko disanje jer su s poveriocima napravili reprogram dugova.

To je tužna srpska pregalačka priča u kojoj su se i kapitalisti i država distancirali od proizvodnje čiji je sinonim nekada bio rudar Alija Sirotanović. Zato je srpsko industrijsko groblje puno.

Šta bi danas na sve to rekli Nikola Tesla i Mihajlo Pupin? Na čitulji za pokoj duše srpskoj industriji verovatno bi bili prvi na spisku ožalošćenih.

Komentari48
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.