Šest godina stariji od Kastra

Gornji Milanovac – Upitam prekjuče čika Mila iz moje ulice da li je stariji on ili Fidel Kastro.

– Ne znam koliko je Kastru godina pa ne mogu da ti odgovorim.

– Navršiće 13. avgusta devedesetu – kažem mu.

– A ja ću 17. avgusta uploviti u devedeset i šestu.

Miodraga Radojičića, svima znanog kao čika Mile, svakog jutra možete sresti u Kursulinoj, Takovskoj ili Karađorđevoj ulici:  vraća se iz prodavnice s punom kesom: hleb, mleko, jogurt... ono bez čega se u kući ne može. Ali nikad ga nećete videti bez odela u paru s prslukom i kravatom. Na kravati sjajna šnala, u zadžepku prsluka sat sa srebrnim lancem. Tek od pre dve godine u šetnji mu se pridružio i štap. Tako je – valjda jedini Milanovčanin u desetoj deceniji – odšetao 24. aprila i na glasačko mesto. Nije trebalo vozilo niti su mu glasački listić donosili kući.

– Kravatu sam prvi put vezao sa 15 godina kad sam izašao na završni ispit trgovačke škole u Ljigu. Otada je stalno nosim, osim što nisam tokom borbe na Sremskom frontu. To su bili najstrašniji dani u mom životu, tu sam doživeo i kontuziju, bio sam zatrpan zemljom od eksplozije nemačke granate. Ako me pitaš za najlepše godine, onda su to tri godine uoči rata, koje sam proveo u Beogradu, sve do aprila 1941. godine – seća se čika Mile, baš kao što se seća mnogih datuma iz svog dugog života.

Čika Mile je sve do penzije pomalo pušio, bolje reći – pućkao. Decenijama se bavio pčelarenjem, pa je, kaže, „dimom terao pčele od sebe da ga ne bockaju”. I pijuckao je, uglavnom vino. Ne puši pune 32 godine, ali pijucka: uz jutarnju i jedinu dnevnu kaficu obavezna je i čašica pelinkovca ili domaće rakije kao eliksir. U jelu nije probirač – jede što mu se ponudi. Ali nikad nije prepio niti se prejeo. Dok je radio, a radio je pune četiri decenije, nije se štedeo. Najpre trgovac, potom poratni sekretar seoske opštine Klatičevo, pa duže od tri decenije u Rudniku olova i cinka i Fabrici automobilskih delova, a sve vreme s mnogo funkcija u SK i boračkoj organizaciji – radilo se i dan i noć. Pa kako ga toliki rad ne satre, u čemu je „kvaka” da se, uprkos svemu, primakne stotoj?

– Nerad je, a ne rad, opaka bolest; rad ne može da satre čoveka. Radi, ali ne zapuštaj sebe, usput i živi! Uvek sam bio zadovoljan onim što radim i onim što radom zaradim. Nikad nisam gledao „preko plota” da li komšija ima više od mene. Važno je, u tom smislu, uspostaviti ravnotežu u sebi i svom životu: zadovoljstvo onim što radiš i što si stekao. Alavost i zavidljivost su, takođe, bolesti koje moraju ostaviti traga na zdravlju – ovako izgleda čika Milov recept za dostizanje desete decenije.

Ipak, ne možete očekivati da je čovek njegovih godina zdrav kao dren, iako je njegovo lice čisto i glatko, što narod veli, kao u devojke. Tuklo je Milovo srce mnogo decenija neprekidno, pa je malo usporilo. To je rešeno jednom od najsavršenijih medicinskih naprava – pejsmejkerom. Otada je, tvrdi, „opet kao momčić”. Pre pet godina zamenio je bateriju i, kaže, „ova će mi trajati do stote, pa ću opet uzeti novu”. Zašto da ne!

Čika Mile i supruga mu Ljubinka (upokojila se nedavno u 92. godini) imali su samo kćerku, od kćerke dvoje unučadi, od unučadi troje praunučadi. Mogli su lako imati i čukununuke, ali...

– Dvoje od troje praunučadi odavno su punoletni, Filipu je 25, a Mini 23 godine. Ali današnja mladež ne žuri – vajka se Mile, ne krijući nadu da će postati i čukundeda; svakog časa može jedno od praunučića, ako ne i oboje, stati na ludi kamen.