Ustanička puška u Konjuši

Gornja Gruža – Da li je ustanak podignut kad se kneževi okupe i dogovore o početku bune ili kad opali ustanička puška? Za meštane Konjuše, sela pod planinom Ješevac u Gruži, nema dileme: Drugi srpski ustanak je „rođen u Konjuši, a u Takovu je kršten”. Tako slikovito tvrdi Radenko Petronijević (81), penzionisani stomatolog, autor knjiga „Konjuša i Brestovac u Gruži” (2001) i „Rodoslov konjuško-brestovačkih porodica” (1998).

– Ovde, pod ovim hrastom, koji je zapis sela, opalila je ustanička kubura i potegnut jatagan na turske haračlije. Oni su pobijeni, a to su učinili Jovan Dobrača iz Dobrače, Jovan Obrenović iz Brusnice, Sima Paštrmac iz Ramaće, Blagoje Tomić iz Knića, Toma Vučić Perišić (priča se da je tada i ranjen) iz Donje Vrbave i Antonije Pećanac (njegovi potomci su današnji Jankovići) iz našeg sela. Zaplenjeni novac, još mokar od turske krvi, istoga su dana, odneli Milošu u Gornji Crnuću, gde mu je bio konak i zahtevali da se odmah paše oružje jer oni su bunu započeli i nema se natrag – opisuje događaj hroničar sela Radenko Petronijević koji se desio u podne na Lazarevu subotu; sutradan su već osvanule Cveti i poznati dogovor na vašaru u Takovu.

Priča nam Radenko kraj starog hrasta za koji Konjušani tvrde da je tu postojao i 1815. godine, te da mu je danas bar 300 leta. Hrast je u centru sela gde su zadružni dom, škola i poveća travnata ledina. A u Takovu je, 1903. godine, grom spalio grm pod kojim je ustanak podignut, osušio se i njegov naslednik posle stotinak godina, a nedavno je zasađen novi – unuk.

O seči haračlija u Konjuši piše i Vuk Karadžić („Srpska istorija našega vremena”, Nolit, 1975). Miloš se spremao za bunu, ali „naumi da odloži početak još do nekoliko dana”, piše Vuk, ali „Milošev brat Jovan i Simo Pastrmac i Blagoje iz Knića otidu na Lazarevu subotu, te u popodne ubiju poreščije u Konjuši”. Znaju Konjušani da se Milošu nije žurilo, da se bio pobratimio s brusničkim Hašim-begom; zarekli su se da jedan drugog čuvaju, te da je, kad je video da će „svakog časa pući”, u noći uoči Lazareve subote, izveo svog pobratima do Užičke nahije. O tome i Vuk svedoči u pomenutom delu.

– Ne, ne želimo da preotmemo proslavu ustanka u Takovu, veliki je to bio događaj na Cveti, hoćemo samo da se i za nas čuje, da se i u Konjuši, pod autentičnim grmom gde se oglasila ustanička puška i prolila krv haračlija, nešto događa svake godine na Lazarevu subotu. Znate, dogovor o ustanku u Srbiji, 1941. godine, bio je u Ribnikarovoj vili u Beogradu, 4. jula, ali je ustanak otpočeo u Beloj Crkvi kad su odjeknuli prvi hici, 7. jula. Nažalost, Španac je pucao u žandarme Srbe, ali šta se tu može – novijim primerom potkrepljuju Konjušani svoju tezu.

Pokazuju nam skice i crteže kako će se obeležiti mesto na kojem se dogodilo ono što napred opisasmo. Imaće pozornicu, tribine za publiku, prigodan spomenik. Smišljaju i naziv manifestacije, programe. Ići će se i van događaja od pre 201 godine – obeležiće se uspomena i na Slovence koji su, proterani početkom Drugog svetskog rata, ovde sačekali oslobođenje. Potom, deo memorijalnog prostora će biti posvećen piscima rođenim u gružanskim selima, a to su: Živadin Stevanović, Dragiša Vitošević, Dobrica Erić, Milena Jovović, Milutin i Petar Beljaković i drugi.

Dosad se ni na koji način nije obeležavala prva ustanička puška – Viljušani su uvereni da je ona pukla baš u njihovom selu – a od sada hoće. Samo da izgrade što su naumili, pa će na Lazarevu subotu ustanak slaviti kod sebe, a sutradan, na Cveti, odlaziti u Takovo.