Utorak, 17.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: ALEKSA ĐILAS, sociolog

Đido je zračio životom iz beživotnog zatvora

Đilas je poslat na robiju zbog kritike komunističke partije i zalaganja za demokratske reforme. Robijanje i teškoće kroz koje je prolazila Štefica zbližavalo je nas troje
Фото Д. Ћирков

U knjizi „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora” su takođe i pisma koja je Štefica, Đidova supruga i vaša majka, pisala Đidu za vreme njegovog devetogodišnjeg tamnovanja. Vi ste treće lice u pismu i vaš otac veli kako ne razdvaja sina i suprugu.

Đido je suđen četiri puta – 1955, 1956, 1957. i 1962 – zbog svojih izjava, članaka i, najviše, knjiga Nova klasa i Razgovori sa Staljinom. U stvari, poslat je na robiju zbog kritike komunističke partije i zalaganja za demokratske reforme. Govorio je za sebe kako ga je sasvim zarobila ideja mirnog pretvaranja jednopartijske diktature u demokratsko socijalističko društvo. Nije mogao da se ne bori za nju. Ali, uvek je dodavao kako se u toj zarobljenosti osećao slobodan, čak ponekad i srećan. Verovao je, a verovali smo i moja majka i ja kao dečak, da je u pravu i da žrtva ima smisla.

Međutim, ovo je romantična strana njegovih devet – osuđen je na trinaest! – godina robije. Stvarnost je bila dvogodišnja samica, uvek hladne ćelije, odvojenost od porodice, prijatelja, nemanje ničega od pravog života.

Ipak, romantično i stvarno nisu bili sasvim odvojeni. Baš je to veoma stvarno Đidovo robijanje, kao i stradanja i teškoće kroz koje je prolazila Štefica, zbližavalo nas troje. U toj borbi sam ja igrao malu ulogu, bio sam dečak, ali sam im kao roditeljima bio najvažniji. Dakle, bio sam i sporedni lik i u jednoj od glavnih uloga – kao što se vidi iz pisama u kojima me zasipaju ljubavlju i preteranim pohvalama. I tako, mada je Štefici i meni bila dozvoljena samo jedna poseta mesečno od pola sata, ipak smo nas troje stalno bili zajedno.

Kakva je u suštini bila njihova ljubav?

Đidova i Šteficina ljubav započela je dok je on bio visoki rukovodilac, a moja majka, kako bi se to tada reklo, perspektivni partijski kadar – prvoborac i vrlo hrabri zagrebački ilegalac koji posle oslobođenja s uspehom nastavlja školovanje. Bila je to od početka vrlo romantična ljubav, a onda je kroz zajedničku borbu i stradanje postala još veća i snažnija. To se vidi iz ovih pisama i rekao bih da je to jedna od njihovih najvećih vrednosti.

Kao i Đidova, i njena pisma su literatura.

Đido je kao pisac bio veštiji na peru od Štefice i lakše od nje je izražavao svoja osećanja. Odlično je dočaravao svoju tugu i radost, ushićenja i zanose. Povremeno preteruje, ali okolnosti u kojima je kao da to i zahtevaju. Takođe, dok piše, ne plaši se da protivreči sâm sebi, dečački je spontan, čak se i mazi. Ukratko, zrači životom iz beživotnog zatvora.

Štefica, međutim, nije volela da piše, kao da se stidela. No, kada bi došao poslednji trenutak za slanje pisma – i Đidu i Štefici bilo je dozvoljeno samo jedno pismo mesečno i moralo je da bude poslato do kraja meseca – njena osećanja bi snažno potekla i preplavila hartiju. Očigledno je da su se danima u njoj sakupljala. I stvorila bi divne slike, rekla baš ono što je važno, setila se nečega iz prošlosti što je ohrabrivalo, nadahnjivalo. Ponekad se malo nespretno izražavala, ali to kao da uvećava snagu njenih pisama – vidi se da su iskrena, izvorna.

Za naše vreme, a možda i za svoje, Đido i Štefica su veoma stidljivi. Tek se dâ naslutiti neki erotski detalj. To će kod savremenog čitaoca izazvati osmeh, nadam se blagonaklon.

Koliko je njihova ljubav uticala na vas?

Meni je davala veliko osećanje sigurnosti u veoma nesigurnom vremenu. Nisam mogao, tačnije, nisam smeo, da zamislim svet bez njih dvoje potpuno odanih jedno drugom. Ne voleti potpuno i do kraja, za mene je značilo izdaju – i to u najstrašnijem značenju te reči: biti izdajnik, onaj koji zaslužuje da ide u najgori deo pakla. Na primer, ja bih sa devet ili deset godina neki put rekao majci sa ushićenjem kako tata nas nikada neće prestati da voli, a onda dodao kako nas neće nikada izdati. Bilo je to za mene jedno te isto.

Đidovo tamnovanje odredilo je i vaš život?

Moj život sam ipak odredio ja sâm i okolnosti u kojima sam bio. Kao uostalom i većina ljudi. Međutim, vi ste u pravu u smislu da je tačka sa koje sam krenuo bila posebna. Doživeo sam svu lepotu borbe za ideale, ali i upoznao politiku sa mračne strane. Video sam i moć i nemoć sile. Saznao sam više o ljudima nego moji vršnjaci. Shvatio sam koliko su knjige i ideje istovremeno i važne i opasne.

Kroz pisma saznajemo mnogo o ličnosti vaše majke.

Da, vidimo je kao hrabru, odanu i požrtvovanu. Ali, i druge njene osobine. Veoma pedantna, organizovana, pouzdana. Ne trpi haos ni ljude koji ne vladaju sobom. Voli da bude sama ili sa malim brojem prijatelja – doduše, malo je ljudi i imalo smelosti da se s nama druži. Pomalo je sumorne prirode, ali ume da se raduje – najviše uspesima Đidovih knjiga u svetu ili mojim u školi.

Po smelosti, ratnim podvizima, posleratnoj karijeri, ona bi mogla da bude uzor savremenim feministkinjama. Ali, stalno je umanjivala i svoje kvalitete i uspehe. No, ako bi se osetila uvređenom ili omalovažavanom, mogla je dobro da se naljuti. Nije ugrožavala ničiju slobodu, ni moju dečju, ali se dogovor morao poštovati i nije se smeo dirati onaj mali fizički i duhovni prostor koji je sebi odredila.

A vaš otac u ovim pismima?

Ako se pisma gledaju kao celina, vidi se kako je Đido polako i uporno, mada ne uvek svesno i s povremenim zastajanjem, iskovao sebe u disidenta. Štefica mu je mnogo pomogla, a i ja možda malo. Naravno, on je već 1956. otišao u zatvor kao zagovornik demokratskih promena i nije se plašio. Ali, imao je mnogo sumnji, dilema. Međutim, što je duže zatvor trajao i što mu je bilo teže, to je više verovao da je u pravu. I da je borba koju vodi postala njegova sudbina, da mora ići tim putem do kraja života i bez obzira na posledice. Tako je i radio. Od poslednjeg izlaska iz zatvora decembra 1966. sve do druge polovine osamdesetih – tada se raspadao komunistički poredak i više nije bio u opasnosti da bude uhapšen, a počinje i da se pojavljuje u javnosti.

Da dodam kako se izraz disident odomaćio tek negde sedamdesetih godina za one malobrojne intelektualce u Istočnoj Evropi i Sovjetskom Savezu koji su se stalno i uporno borili za ljudska prava i demokratske promene rizikujući da izgube posao, idu u zatvor, budu izolovani u društvu. U tom smislu, nije pogrešno reći kako je Đido rodonačelnik disidentskog pokreta.

Čitalac iz Đidovih pisama dobija mnogostruke informacije, čak on sâm za sebe piše da je „zagušen samoćom i bezizgledima”.

Da, ili kaže kako mu je sve oduzeto sem Štefice, mene i njegovog unutrašnjeg, misaonog sveta. To su ti mračni, teški trenuci. Imao ih je ne malo i iskreno piše o njima. No, već u sledećem pismu, ponekad čak u sledećem pasusu, on se izdiže iz ove, kako bismo mi to danas rekli, depresije, govori kako mu zatvor nije težak jer je tu zbog svojih uverenja, da ga ne treba žaliti.

Nesvestan je da je u pismima bogatstvom svog jezika odavao vrhunskog intelektualca i poetu?

Vrednost pisama je i u tome što Đido ne misli na nekog budućeg čitaoca niti se trudi da stvara literaturu. Ona su u tom smislu kao dnevnik koji je pisan za samog sebe, bez namere da ikada bude objavljen. Jedino je morao da vodi računa da ne dotakne osetljivu političku temu jer bi zatvorska cenzura sprečila slanje pisma.

Sva pisma ste sami prekucali, ponovo ste proživljavali život svojih roditelja više od godinu dana?

Da, ponovo smo se družili Štefica, Đido i ja. Radeći u sobi, ja sam, slično Đidu u zatvoru, imao samo svoje misli i njihove glasove. Kako mi je bilo? I lepo i tužno i ko zna šta sve ne. Eto, na jednostavno pitanje ne umem da dâm odgovor. A možda baš ta moja nemoć da dâm odgovor istovremeno i najtačnije dočarava kako sam se osećao.

Knjiga je koncipirana hronološki sa vašim brojnim napomenama i fusnotama, predgovorom, odlomcima iz Đilasovih memoara. Time je još više svedočanstvo jednog vremena i istorijski i politički važna?

 Pa, hvala vam na tim lepim rečima. Ja sam se trudio da učinim najviše što mogu da čitaocu bude što lakše i zanimljivije čitanje pisama, a i da nešto nauči o tim ljudima i tim vremenima dok čita knjigu. A može se i ovako reći: Sve to more činjenica i objašnjenja koja sam dao jeste kao siva hartija na koju se stavlja cveće da bi njegova boja bila što više istaknuta.

U čemu je još značaj ove knjige?

Pa, kao što rekoste, prilično sam se oko nje trudio. Možda zato imam pravo da tražim od čitaoca da on ili ona za mene nešto učine. A to je da mi kažu šta je za njih i njima knjiga značila? I šta može da znači za naše vreme? Zašto bih samo ja objašnjavao, podučavao? Hoću i ja da budem učenik, saznam nešto novo, neočekivano, da budem iznenađen.

Komentari15
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.