Utorak, 25.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

„Bregzit” – svuda oko nas

Otkud velike sličnosti između Britanaca koji su glasali za „bregzit”, Amerikanaca koji podržavaju kontroverznog milijardera i ostalih koji traže „brza rešenja”
Бројање гласова (Фото Фонет / АП)

Donald Tramp je doputovao u Veliku Britaniju nekako u isto vreme kad je tamo saopšten šokantan rezultat referenduma o EU. Razlog posete je poslovni – da u Škotskoj obiđe renovirano odmaralište za bogate ljubitelje golfa u koje je investirao – ali je priliku iskoristio i da pokaže kako ga je britanski razvod od partnera sa druge strane Lamanša apsolutno usrećio. S razlogom. To što su Britanci „povratili svoju zemlju”, on doživljava kao vetar u jedra sopstvenim izgledima da sa mesta predsednika „Ameriku učini ponovo velikom”.

Britanci su u četvrtak pokazali kako može da postane moguće nešto što je dugo smatrano nemogućim. Kao što su argumenti za britanski „egzit” smatrani politički nesvrsishodnim i ekonomski neracionalnim, uz očekivanja da će većina glasati razumom, tako je i Trampova demagoška retorika „na drugoj strani bare” doživljavana kao prepumpani balon koji će na kraju sam od sebe splasnuti.

Trampova pobeda u predizborima donela je otrežnjenje, pa se njegovo preseljenje u kuću koja je manja od one u kojoj sada živi, ali je na boljoj adresi, više ne smatra samo realnim, nego i verovatnim. Ishod „bregzita” pokazao je da je većina Britanaca gnevna, dok je Trampov trijumf nad republikanskim rivalima na videlo izneo i bes velikog broja Amerikanaca. Ono što pri tome pada u oči jesu sličnosti na obe strane, kako u razlozima nezadovoljstva tako i u strahovima nezadovoljnika i njihovom uverenju da bolje može da bude samo ako odbace staro i prigrle novo (pri čemu su Amerikanci imali i drugog izazivača postojećeg poretka, socijalistu Bernija Sandersa).

„Obe grupe su kompletno razočarane političkim establišmentom i statusom kvo koji on podržava”, ocenio je za TV mrežu Si-Bi-Es Ijan Bremer iz Evroazijske grupe, konsultantske firme čija su specijalnost politički rizici. „Njihovi pripadnici ne vide vajdu od ekonomskog oporavka, protivnici su globalizacije i slobodne trgovine i veoma zabrinuti zbog menjajućeg identiteta sopstvene nacije zbog čega su ljuti protivnici otvaranju vrata za imigrante.”

Za „bregzit” su, kako su pokazala predreferendumska istraživanja, uglavnom bili stariji belci, sadašnji ili bivši industrijski radnici, čiji prihodi ili stagniraju ili opadaju. Upravo njima je bila namenjena propaganda UKIPA, partije koja je bila glavni zagovornika izlaska iz EU, u čijim TV reklamama su u prvom planu bili prizori izbegličkih kolona sa Bliskog istoka koje na granicama EU čekaju ulazak.

Iako istaknuta članica EU, Britanija nije bila deo šengenskog bezviznog režima, ali nije mogla da ima potpuno nezavisnu imigracionu politiku. Ksenofobiji od muslimana pridodato je nezadovoljstvo zbog prevelikih ovlašćenja „briselske birokratije”, navodno preskupa „članarina” za briselski klub, a sve to je strpano u domaći politički lonac u kome se kuvao javni diskurs sa mnogo više emocija nego računica.

Slične teme, naravno sa domaćim nijansama, dominirale su i tokom partijskih predizbora i u Americi. Tramp je zaigrao na kartu „silovatelja iz Meksika” i „islamskih terorista” i ponudio rešenje u vidu velikog zida na granici i zabrane ulaska muslimanima. Sledbenika je našao takođe u gubitnicima globalizacije, u žiteljima deindustrijalizovanih američkih gradova, gde su radna mesta nestala zbog tehnološkog napretka (automatizacije), autsorsovanja (selidbe celih radnih procesa u Kinu i drugde gde je radna snaga jeftinija) i, uopšte, nove svetske podele rada u kojoj su razvijenim zemljama pripali prevashodno visokostručni projektantski, informatički, finansijski i konsultantski poslovi.

Kad se tome doda prateća ideologija neoliberalizma – apsolutna vera u „nevidljivu ruku” tržišta i „sveta privatizacija” i uverenje koje se stvara već više od tri decenije – da su drastične ekonomske nejednakosti rezultat činjenice da je sistem „naštimovan” u korist bogatih – onda je očigledno da razlozi za nezadovoljstvo i nepoverenje u institucije - zaista postoje.

To takođe znači i da nove socijalne realnosti, koje su svugde vetar u leđa desnici i drugim oportunistima, postaju dominantne teme nacionalnih politika, sa izgledima da to dugo ostanu. „Jaz između bogatstva elita i ostalih produbljuje se već dve generacije, ali tek sada počinje da dominira u politici, tako da ono što treba objasniti nije zašto su populisti toliko uznapredovali, već zašto im je za to bilo potrebno toliko dugo”, objašnjava novu situaciju Frensis Fukujama u svom upravo objavljenom eseju „Američko političko truljenje ili obnova”.

Ne treba izgubiti iz vida i da su slični ekonomski razlozi podloga i masovnih protesta zbog novog zakona o radu u Francuskoj, kao i da bi sledeća erupcija mogla da izbije praktično u svakoj zemlji, ne samo Evrope. Svugde tamo gde politički sistem proizvodi takozvani establišment čiji pripadnici ignorišu činjenicu da je jedini dokaz o valjanosti njihove politike to kako ljudi žive. Reklo bi se da mase svugde čekaju nekog demagoga, poput Najdžela Faraža ili Donalda Trampa – ako svoga već nisu dočekali. I da je populizam – ako to nije, da se opet pozovem na Fukujamu „etiketa koju elite lepe na politike koje podržavaju obični građani, a koje im se ne sviđaju” – samo šuplje obećavanje jednostavnih i brzih rešenja koja će situaciju promeniti.

Može se zato reći i da je populizmu pribegao i premijer u sasvim taze ostavci Dejvid Kameron, kada je 2013. obećao referendum o EU. Mislio je da će time rešiti aktuelni problem svoje partije, a dobio je rezultat koji u krajnjem ishodu ugrožava i celovitost Velike Britanije. Kao što su Grci rešenje svojih budžetskih muka i oslobađanje od nepodnošljivo stegnutog kaiša u jednom momentu videli u poklanjanju poverenja levičarskoj Sirizi, da bi na kraju dobili samo dodatnu terapiju gorke fiskalne medicine.

Izlazak Britanije iz EU potvrdio je novu političku realnost: da su birači svugde nezadovoljni i da to nezadovoljstvo ne može sistemski da bude brzo smireno. Pre svega zato što je i ceo svet, njegov politički i ekonomski poredak u jednoj velikoj tranziciji, za koju se još ne zna kuda vodi i na kakvim vrednostima i ideologiji treba da počiva. Donosi li „bregzit” neku lekciju i za Srbiju, s obzirom na to da je i ovde „elita” obećala više nego što je postigla, pribegavajući usput nekim prečicama sumnjive legalnosti ili legitimnosti. Možda je vreme da Aleksandar Vučić izađe iz zamke rejtinga u koju je upao. On ima dijagnozu problema Srbije, ali okleva sa pravom terapijom. Pošto voli citate, preporučujem mu ovaj Čerčilov: „Nije uvek dovoljno dati svoj maksimum – ponekad je potrebno učiniti ono što se mora.”

 

Komentari7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.