Dosada do smrti generalske ćerke

Novi Sad – Drugo veče festivala INFANT čiji je ovogodišnji program na zavidnom umetničkom nivou (selektor Jelena Kajgo), nakon „Julija Cezara” Kokana Mladenovića o kojem smo ranije pisali, igrana je predstava „Heda Gabler” slovenačke rediteljke Mateje Koležnik. Izvedena na sceni „Jovan Đorđević” Srpskog narodnog pozorišta, ova produkcija Slovenačkog narodnog pozorišta iz Maribora reprezentativan je primer za izuzetne umetničke visine slovenačke teatarske prakse. Takođe je dobitnik najvažnijih nagrada na poslednjem izdanju najuglednijeg slovenačkog pozorišnog festivala „Borštnikovo srečanje”, i u vezi sa time treba naglasiti da je INFANT novosadskoj publici dao vrlo dragocenu priliku da vidi ovu predstavu.

Jedna od najizvođenijih Ibzenovih drama „Heda Gabler” (1890), u tumačenju Mateje Koležnik je predstava izvanredne preciznosti, visoke estetizacije, razorne poetske snage. Simbolički je snažna, vizuelno fascinantna, izvođački nadmoćna, značenjski delikatno savremena. Cela radnja se dešava u jednoj staklenoj prostoriji, dijagonalno postavljenoj na sceni, zatvorenoj, klaustrofobičnoj, ali istovremeno i vrlo krhkoj, kao što su krhke okolnosti Hedinog života (dizajn Marko Japelj). U toj fražilnoj prostoriji se upetljavaju i raspetljavaju složeni odnosi između likova, bračne zavrzlame, preljube i razočaranja, što je sve obloženo omiljenom Ibzenovom temom nasleđenih dugova. Heda je plod prošlosti, generalska je kći zaražena etičkom ništavnošću njene klase. Ona ne može da pronađe smisao u slobodi, a kaže da je jedina stvar za koju ima dara da se dosađuje do smrti. Ove Ibzenove misli o posledicama osvojenih sloboda, tragediji individualnosti, ukazuju se kao veoma savremene, ključne u opisivanju senzibiliteta neoliberalnih društava.

Slovenački glumci Nataša Matjašec Rošker (Heda), Jurij Drevenšek (Jergen), Maša Žilavec (Julijana Tesman), Mateja Pucko (gospođa Elvsted), Ivo Ban (sudija Brak), Matjaž Tribušon (Ejlert Evborg) igraju psihološki verodostojno, ali i pomalo odsutno, kao da su mesečari, sablasti zarobljene u tuđim životima. U vezi sa tim su posebno zanimljivo rešeni prekidi delova razgovora, završavaju se odsečno, što naglašava i naglo gašenje svetla. Ta vrsta upadljive stilizacije dijaloga u funkciji je označavanja otuđenosti, udaljenosti između likova.

Ključna osećajnost otuđenosti se odslikava i na zvučnom planu (kompozitor Mitja Vrhovnik Smekar). Tihi, melanholični tonovi su u punom skladu sa Hedinom izdvojenošću, usamljenošću, njenom unutrašnjom prazninom, pojačavaju je i produbljuju. To je posebno ekspresivno u neverbalnim detaljima, kada je Heda priljubljena za staklo, zid prostorije iz koje (simbolički) nema izlaza, gde se grči, poput neke životinje, insekta zarobljenog u staklenoj tegli.

Ova izuzetno zamišljena i ostvarena staklena konstrukcija asocira i na „stakleno zvono” Silvije Plat, umetnice snažne individualnosti, rastrzavane protivurečnostima, čiji se život i njegov nasilni prekid može uporediti sa Hedinim. Obe su trpele posledice nemogućnosti uklapanja u mutnu baru društvenih konvencija, i u izvesnom smislu su one metaforične figure savremene osećajnosti, odrastajućih generacija neoliberalnih društava, zaglavljenih u depresiji.

Sumirajući svoja iskustva borbe sa depresijama i zavisnošću od hemijskih supstanci, Elizabet Vurcel ih je podigla na širi društveni nivo i zapadni svet definisala kao „prozak naciju”. U istoimenoj knjizi je napisala da savremeno društvo čine nacije na prozaku, Sjedinjene države depresije, u kojima hemija nepodnošljivu (hedagablerovsku) dosadu čini podnošljivom. Ibzenov pesimizam se tako ukazuje kao vizionarski, a nama ostaje da ga razumemo kao izazov, kao poziv na prevazilaženje slabosti i vraćanje u život, u borbu, jer drugog puta nema.