Nedelja, 22.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Istorija ispisana muzičkim rukopisom

Tri decenije rada u Centru „Sava” za Vuka Žugića bile su neprestana borba za ostvarenje jedne njemu važne misije – stvaranja reprezentativnog kulturnog centra od zdanja građenog za međunarodne skupove
Вук Жугић (Фото: А. Васиљевић)

Kada bi morao u jednu rečenicu da sažme svoje tri decenije rada u Centru „Sava ”, pomoćnik direktora ovog novobeogradskog zdanja Vuk Žugić najverovatnije bi jednostavno priznao da bi i dan-danas bio, ako je to potrebno, spreman da ide od vrata do vrata, da kleči, kako bi obezbedio sredstva za ostvarenje nekog od velikih kulturnih događaja.

A takvih je u ovom zdanju bilo – napretek! Iako Centar „Sava” ni u primislima svojih projektanata i naručilaca nije bio pravljen za koncert kakve rok grupe.

Suze Stefana Grapelija
– Veliki violinista iz Francuske Stefan Grapeli molio me je da mu organizujem druženje s ciganskim orkestrom jer je od Jehudija Menjuhina čuo da u Srbiji postoje takvi fantastični orkestri. Na jednom beogradskom brodu organizovali smo mu pravi koncert na kojem je nastupilo nekoliko ciganskih orkestara. Grapeli je bio oduševljen. Kada je pošao u hotel i seo u kola, muzičari su krenuli za njim i kako su kola polako odmicala oni su ga pratili ne prestajući da sviraju. Veliki Stefan Grapeli slušao ih je uz otvoren prozor kola i plakao – seća se Žugić.

– Od njegove izgradnje i pojave kao kongresnog centra, u koji se ulazi sa strahopoštovanjem i uz ličnu kartu, želeo sam da učestvujem u kreiranju jednog drugačijeg, otvorenijeg centra Beograda. Bilo je otpora, mnogi su se dvoumili razmišljajući da li jedna takva građevina, u koju je uloženo mnogo sredstava za međunarodne skupove, treba da bude otvorena za koncerte, filmove, baletske predstave... Danas, posle dvadesetak hiljada vrhunskih kulturnih događaja, posle toliko velikana koji su oplemenili muzički i duhovno taj prostor kao što su Majls Dejvis, Plasido Domingo, Monserat Kabalje, Čik Korija, Svetlana Zaharova, Herbi Henkok, Sting, Pako de Lusija i drugih, mogu sa zadovoljstvom da se osvrnem na vreme iza sebe i da zajedno s kolegama i saradnicima ponosno konstatujem da je Centara „Sava” postao najreprezentativniji kulturni centar Balkana ili, kako je to danas popularno reći, jugoistočne Evrope. A to nam priznaju i kolege iz susednih zemalja i, što je najdragocenije, umetnici koji nam se rado vraćaju – kaže Vuk Žugić.

Uz priču o oskudnim sredstvima u odnosu na kulturne centre svetskih metropola naš sagovornik kaže kako su taj nedostatak para ljudi iz Centra „Sava” nadoknađivali na neki drugi način – unosili su sebe u sve što rade.

– Davali smo im dušu, organizovali nastup u našem zdanju ništa lošije nego što su imali negde u nekom kulturnom centru u velikoj metropoli. I zato su nam se vraćali i jedan Bi Bi King, Majls Dejvis, Svetlana Zaharova... Nikada neću zaboraviti kada nas je nakon Majlsovog nastupa u Beču nazvao njegov menadžer i priznao da je beogradski nastup velikog džezera bio neuporedivo bolji nego taj u Beču. I rekao da nam se Majls zahvaljuje na pažnji zbog koje se fantastično osećao i pružio više nego u ostalim gradovima na turneji na kojoj je u tom trenutku bio. A mi smo se baš potrudili da ga iznenadimo i to sitnicama koje su njemu, očito, značile – priča Žugić i priseća se kako je baš nakon tog beogradskog nastupa Majlsa Dejvisa u sali ostao samo jedan čovek koji nije mogao da se „odlepi” od plave fotelje u Velikoj sali.

Sedeo je ophrvan emocijama i plakao – Vlatko Stefanovski. Umetnik koji je mnogo puta kasnije neke druge ljude svojim bravurama na gitari potresao do suza, a koji je u Centru „Sava” nastupao s grupom „Leb i sol” i samostalno, ali i s Janom Akermanom iz grupe „Fokus”.

– Nije Vlatku bilo teško da iz Skoplja donese u Centar „Sava” gomilu ploča i zamoli Džefa Bleka da se na svakoj potpiše. Velikog gitaristu iz grupe „Jarbirds”, u kojoj su bila još dvojica velikana Erik Klepton i Džimi Pejdž – priseća se Žugić.

Uz Majlsa Dejvisa začetnik kulturnog života u Centru „Sava” bio je i Đorđe Balašević, koji će ostati upamećen u istoriji ovog zdanja, ali i kulturnog života prestonice po 130 rasprodatih koncerata za koje se, noćima, usred zime, čekalo u redu.

– Publika je strpljivo, satima, čekala u redovima dugim po 100-200 metara za kartu, a mi smo Balaševićevim poklonicima kuvali čaj, uvodili ih u zgradu da se ogreju – ističe uz osmeh Žugić i napominje kako u toj izuzetnoj kulturnoj istoriji centra mora izdvojiti jedan jedini nastup i to beogradske grupe „Ekatarina Velika”.

– Osećao sam da će EKV biti jedna od najznačajnijih grupa Beograda. I bez obzira što naš prostor nije bio najbolji za njihov nastup, bio sam ubeđen da ćemo rasprodati salu. Zvao sam Milana Mladenovića da se vidimo i da se dogovorimo oko koncerta. On je bio zgranut. „To će biti jednom i nikada više”, rekao sam mu, a na konferenciji za štampu sam izjavio kako smo ih molili da nastupe zbog kulturne istorije Centra „Sava”. Milan me je molio da mu ostavim sedam dana da razmisli, a potom me je pozvao da dođem na sastanak kako bih i ostalima iz grupe objasnio zašto je taj koncert bitan. I tako sam ja njih ubeđivao da nastupe, a rukovodstvo kuće da se nepotrebno plaše kako će publika oštetiti fotelje u Velikoj sali. Čak je bilo formirano i nekoliko komisija da popišu štetu koje, naravno, nije bilo – kaže Vuk Žugić.

Seća se Žugić i bola i suza u publici kada su sredinom devedesetih u Velikoj dvorani nastupili „Indeksi”, prvi sastav koji je stigao u Beograd nakon ratnih stradanja u Bosni.

– Pozvao sam Davorina Popovića i on je odmah pristao. Samo je kratko rekao: „Mora neko da počne”, iako je dobro znao kako će biti kritikovan zbog toga u Sarajevu. A te tri večeri uzastopnih koncerata i neprestanih suza onih koji su posle izbeglištva iz Sarajeva bili ponovo u kontaktu s gradom koji su napustili, nikada neću zaboraviti – kaže Žugić.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.