Utišavan i smanjen na ćutanje

Dobitnik 5 Oskara još za života se preselio legendu kao nezaobilazno ime iz filmske istorije, ali i ime koje je Holivud poslednjih decenija prestao da pominje u dnevnim razgovorima. I upravo ova činjenica budi sećanje na poslednji susret sa njim. Ne u Holivudu, već u Veneciji, na 69. festivalu 2012. godine, gde mu je uručena nagrada „Perisol“ za vizionarska dostignuća u filmskoj umetnosti i organizovana specijalna projekcija restaurirane autorske, originalne verzije njegovog filma „Vrata raja“.

 Tada je Alberto Barbera, čelnik venecijanske filmske Mostre, sa govornice rekao i sledeće: „Ova nagrada je možda zakasnela, jer odavno je trebalo dati priznanje veličini vizionarskog reditelja, jednom od najžešćih i najoriginalnijih glasova američkog filma u poslednjih 40 godina, koji je postepeno utišavan i smanjen na ćutanje i to ne svojom voljom već greškom producenata koji su isekli njegov film načinivši posekotine i po njegovom ogromnom talentu“.

 U dvorani „Perla“ gde se ovaj događaj zbio, mnogi su se našli zatečeni izgledom legendarnog autora „Lovca na jelene“, „Vrata raja“, „Thunderbolt and Lightfoot“, „Godine zmaja“, „Lovca na sunce“. Višestrukog oskarovca, jednog od najcenjenijih i najuticajnijih reditelja generacije „ Novog Holivuda“ sedamdesetih godina prošlog veka, autora koji je stvarao uzvišenu filmsku umetnost portretišući Ameriku strastveno, kritički, lucidno i ubedljivo. Nekadašnji „enfant terible“ američkog filma, nekada punačak i dugo godina riđobradi, te večeri na venecijanskom Lidu „nosio“  je negovano žensko lice i telo, što je u publici izazvalo i tihe komentare tipa „Ćimino danas izgleda kao Hilari Klinton iz mlađih dana“, da bi ta ista publika posle šarmantnog i krajnje duhovitog Ćiminovog govora, kao po komandi ustala na noge i aplaudirala mu punih 20 minuta, zaboravivši istog trena na sve dotadašnje predrasude.

 Čelnici 69. Venecijanskog festivala nisu tada propustili priliku da podsete da su Ćiminov film „Vrata raja“ uvrstili u program „Venecija- klasici“ i u znak sećanja na prvo prikazivanje originalne verzije ovog filma 1982. godine (neuspešna „producentska verzija“ bila je u bioskopima 1980.) u programu „Mezeđorno- Mezanote“ i da je još tada bilo jasno da je će ovo delo postati filmski klasik. Jer, reč je o dirljivom, ambicioznom filmu bez ikakve idealizacije i lišenom od uobičajene „zapadnjačke epike“. Originalna verzija ovog filma traje 219 minuta. Kao takva u Americi je svojevremeno bila prikazivana samo sedam dana u Njujorku, da bi producenti „Junajted artista“ film ponovo stavili na montažni sto i „iskasapili“ ga na 150 minuta (dva i po sata). Načinili su tako jednu od najvećih filmskih kontroverzi svih vremena i zadali žestoki udarac stvaralaštvu Majkla Ćimina koji se od toga, bez obzira što je snimao i tokom osamdesetih, nikada istinski nije oporavio.

 Slično je prošao i Ćiminov film „Godina zmaja“ iz 1985. o obračunu policajaca i kineske mafije, ali je i on kasnije počeo da se smatra filmom „iz kultne Ćiminove trilogije“.

 Ćimino je pisao scenarija i za filmove „Prljavi Hari: Klopka za inspektora Kalahana“ i „Kalibar 20 za specijalistu“. U Francuskoj, gde je povremeno živeo, dobio je Medalju viteza umetnosti i književnosti i uživao sve one počasti kakve dugo, dugo nije imao su svojoj rodnoj zemlji.