Beograđanin koji je osnovao simfonijski orkestar Ujedinjenih nacija u Njujorku

Početkom leta 1991. tada dvadesetdevetogodišnji pijanista i dirigent Pozorišta na Terazijama Predrag Vasić mislio je da je najsrećniji čovek u Beogradu. Posle uspešno završene pozorišne sezone koja je iznedrila hit mjuzikl „Neki to vole vruće”, čijim je orkestrom dirigovao, i posle nagrade za najboljeg aranžera muzičkog festivala Beogradsko proleće, odlučio je da sebe časti putovanjem u Njujork. Hteo je da pogleda pozorišne predstave na Brodveju, napuni baterije i početkom jeseni vrati se na daske koje život znače.

Međutim, Predrag se vrlo brzo uverio da je život zaista ono što ti se dešava dok praviš planove za budućnost. U bivšoj Jugoslaviji počinje građanski rat, a na kućnu adresu u Beogradu dolazi mu vojna policija u nameri da ga mobiliše.

– Majka me je preklinjala da pronađem neki privremeni posao u Njujorku „dok se stvari ne smire”. Bio sam zbunjen, danima sam šetao ulicama tog velikog grada, dok se jednom prilikom nisam obreo pred velelepnom zgradom Ujedinjenih nacija na Ist Riveru. Naoružan znanjem tri svetska jezika i samopouzdanjem koje sam doneo u koferu iz Beograda, ušao sam u zgradu i upitao imaju li neki posao za mene. Ne znam da li je presudila činjenica da sam iskreno nastupio i rekao da je u mojoj zemlji počeo građanski rat i da sam spreman da radim bilo koji posao, ili je leto vreme kada UN zapošljavaju nove ljude na određeno vreme, tek – dali su mi šansu – priča Predrag Vasić, koji ovih dana s porodicom boravi u rodnom Beogradu.

U prvo vreme sortirao je saopštenja za javnost po abecednom redu, marljivo učio ruski i filipinski da bi posle dve godine prešao u informatičko odeljenje i nastavio da radi činovničke poslove. A na pitanje da li mu je kao školovanom muzičaru sa zavidnom karijerom u svojoj zemlji bilo teško da radi činovnički posao, odgovara da je veoma brzo raščistio s iluzijom da je moguće pronaći svoje mesto na Brodveju.

– U Americi je izuzetno teško živeti od umetnosti – nema ustanova koje se finansiraju iz budžeta. Primera radi, gradska opera Njujorka je 2014. bankrotirala posle 78 godina postojanja jer kultura nije državni projekat. Metropolitan opera zavisi od mecena. Lako je velikim brodvejskim pozorištima gde ulaznica košta 300 dolara i koju su turisti i pripadnici džet-seta spremni da plate kako bi uživo gledali Aleka Boldvina ili Emu Votson. Ostala pozorišta preživljavaju uz pomoć donacija koje su neredovne. Umetnošću se bave ljudi koji imaju višak para ili mnogo strasti – iskreno priča Predrag, koji sada radi u odeljenju za socijalne i ekonomske poslove Ujedinjenih nacija i uglavnom se bavi produkcijom promotivnih video-spotova za aktivnosti ove međunarodne organizacije. Kako kaže, školovanje dve kćerke apsolutni mu je životni prioritet.

Sve do 2011. godine muzikom se bavio za svoju dušu (osim što diriguje, Predrag svira obou i klavir), a kada su njegove kolege u UN u Ženevi osnovale simfonijski orkestar, shvatio je da on to može da uradi u Njujorku.

– Radeći sa službenicima UN dve decenije saznao sam da među njima ima mnogo muzički obrazovanih, koji u slobodno vreme sviraju ili pevaju, i nisam pogrešio u proceni da će se veliki broj njih odazvati mom pozivu. U julu 2011. osnovali smo orkestar, a u septembru smo već imali 60 članova. Danas nas je više od 90. Ako imamo na umu da je u UN zaposleno 8.000 ljudi, to znači da je jedan procenat službenika Ujedinjenih nacija pod mojom komandom – u šali kaže Predrag i dodaje da je ovaj orkestar otvoren i za supružnike zaposlenih u UN koji imaju muzičko obrazovanje.

Svake srede članovi orkestra imaju probe, a do sada su nastupali u salama u Njujorku kao što su Simfoni spejs, Ameriken koncert hol ili koncertna sala Univerziteta u Njujorku. Njihove nastupe niko ne sponzoriše, a sav prihod od ulaznica ulažu u zakup novih sala i, ako preostane para, u održavanje ili nabavku muzičkih instrumenata. U poslednjih pet godina imali su 18 koncerata, a svirali su i povodom 70 godina postojanja Ujedinjenih nacija.

– Prvi trubač orkestra Rendi Rajdel je visoki savetnik generalnog podsekretara UN za naoružanje, čelistkinja Kajko Osaki je šef divizije u odeljenju za socijalno-ekonomske poslove, a koncertmajstor Ane Kris Viser je viša pravna savetnica u Direktoratu za borbu protiv terorizma. U ovom simfonijskom orkestru svira i pet muzičara iz Srbije – moj brat Nenad svira klarinet, kao i šef informatičkog sektora u biblioteci UN Bojan Grozdanić, a tu su i perkusionosta Miloš Branisavljević i njegova verenica koja je zaposlena u UN. Moja kćerka Milena (16) svira violinu. Do sada smo radili i dve velike operske produkcije – Verdijevu „Ernani” i Vagnerovog „Holanđanina lutalicu”. Nemamo para za reklame u medijima, oglašavamo se preko internog sajta UN i putem društvenih mreža – priča Predrag Vasić.

Iako okosnicu umetničkog repertoara čine Mocart, Brams, Betoven, Čajkovski i Dvoržak, Predrag planira da orkestar UN uskoro zasvira i dela srpskih kompozitora – pre svih, Hristića i Erića.