Biti ostavljen

Veoma je zabrinjavajuća učestalost ubistava bivšeg partnera, neretko praćenog samoubistvima. To čini da je razumevanje doživljaja ostavljenosti, koje je u korenu ovakvog nasilja, postalo socijalno važno.

Emotivne veze i brakovi su zasnovani na ljubavi, to jest na emocionalnom vezivanju. Ono omogućuje osobi da uspostavi relativno trajni odnos ljubavi, pripadanja, poverenja i međusobne povezanosti. Bilo da dvoje, koje se snažno voli, nisu u stanju da uspostave stabilnu i zadovoljavajuću vezu, bilo da je ljubav prestala, može da dođe do raskida ili razvoda.

Retko je da su dve osobe podjednako nezadovoljne vezom, tako da istovremeno predlažu raskid ili razvod. U najvećem broju slučajeva je jedna osoba ta koja odlazi i ostavlja jer joj više nije prihvatljivo ostajanje u vezi, a druga osoba je ta koja je ostavljena.

Kada je emocionalno zrela osoba ta koja je ostavljena, ona prihvata tu činjenicu i ulazi u proces tugovanja, koji traje od mesec i po, do nekoliko meseci. Kada prihvati raskid, pomiri se sa njim tako što ga prežali ili preboli, ona je spremna za novo emocionalno vezivanje.

Ono što čini da ljudi koji su ostavljeni reaguju emocionalno nezrelo jesu različita katastrofična značenja koja pripisuju toj situaciji. Najbolnije je kada je osoba zavisna od bivšeg partnera jer pogrešno veruje da je veza sa njim smisao njenog života. Za nju odlazak drugoga nije samo razlog za tugovanje, već je početak života bez smisla.

Brojna su druga uverenja koja ostavljenost pretvaraju u veliku traumu za onog koji ih zastupa: „Da ja zaista vredim, drugi me ne bi ostavio”; „Drugi me je iskoristio, prevario i onda odbacio”; itd. U svim ovim slučajevima ostavljena osoba na sebe gleda kao na gubitnika i žrtvu, a na ostavljača kao na pobednika i agresora. Sve to stvara jedno veliko osećanje uvređenosti, poniženosti, odbačenosti, što je podloga za osećanje mržnje koje u konačnici može da vodi ka destruktivnom osvećivanju.

Nije moguće sprečiti da ljudi ne prihvataju naklonost drugih ili da izlaze iz emotivnih veza ili brakova, ali je moguće uticati na to kako će ljudi razumeti takve događaje. Glavno je da ljudi shvate ne samo da drugi ima pravo da ode iz veze ili braka, već da biti ostavljen ne znači da osoba ne vredi ili da je to sramota.

Kada nečijem detetu po prvi put nije uzvraćena zaljubljenost ili je „ostavljeno”, to je osetljivi trenutak kada roditelji treba da mu pomognu da ne zaključi da ono nije dovoljno vredno. Isto tako i bliski prijatelji i rođaci odrasle ostavljene osobe trebalo bi da utiču na nju da ispravi svoj stav o ostavljenosti, a ne da pojačavaju njena negativna iskrivljena uverenja. Prava borba protiv porodičnog nasilja i nasilja nad ženama u školama i drugde, treba da se bavi ispravljanjem uverenja o značenju ostavljenosti.