utorak, 15.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista

Uzdizanje krsta nad Katinom jamom

Povodom godišnjice mučeničke smrti episkopa gornjokarlovačkog Save, udruženje „Jadovno 1941” je na mestu njegovog stradanja postavilo časni krst iznad Brušana, podno Velebita
На челу колоне ношен је крст освештан у Молу, родном месту владике Саве (Фото: лична архива)

Sve počelo u nedelju, na Duhove, 19. juna ove godine u Molu, u Crkvi Svetog Save, kada je, posle svete liturgije, osveštan krst koji će hodočasnici izneti do Katine jame, iznad Brušana, podno Velebita.

Ne, nije tada, već je sve počelo u Molu, kada se jula 1884. godine u porodici Trlajić rodilo muško dete kome su nadenuli ime Svetozar. Dete je raslo, Svetozar je postao mladić, završio bogosloviju u Sremskim Karlovcima, pa onda Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu. Odlučio se, međutim, da služi Bogu, ne pravu, i postao vladika, episkop gornjokarlovački – vladika Sava.

Kraj njegovog ovozemaljskog života došao je avgusta 1941. godine, kod već pomenute Katine jame. I neko je mislio da je to zaista kraj? Mnogi bi to voleli, doduše. Kraj vladike Save, i uspomene na njega, i Srba u Hrvatskoj, ali na njihovu veliku žalost – nije.

A mi iz udruženja „Jadovno 1941“ odlučili smo da sedamdeset pet godina od mučeničke smrti vladike Save obeležimo tako što ćemo na mestu njegove smrti postaviti časni krst. Ima li prigodnijeg mesta za osveštanje tog krsta nego što je to Mol, njegovo rodno mesto.

Krst je potom pratio životi put vladike – iz Mola u Bašaid, pa u Krušedol, u Sremske Karlovce, u Beograd, i na kraju u Plaški, gde smo se okupili predveče 1. jula. Na večernjoj službi osveštan je još jedan krst, namenjen Šaranovoj jami.

Posle večernje službe, u lokalnom domu kulture, Dušan Bastašić emotivno recituje poeziju Miroslava Maksimovića, jednog od potomaka žrtava – ne baš Jadovna, ali nisu jame jedino bile na Velebitu. Naslovi pesama su kratki i prilično jasni: „Bol“ i „Sekira“. Potom, počinak. Nekih od nas po kućama ono malo srpskih domaćina što ih je preostalo u Plaškom, a ostalih u spartanski uređenom hotelu u obližnjem Josipdolu.

Subota, 2. jul. Rano buđenje i polazak. Okupljanje podno Velebita. Stigli su i autobusi iz Beograda, što sa onima iz Novog Sada i Banjaluke čini okosnicu našeg voznog parka. Već nas je preko dve stotine.

Počinje vožnja uzbrdo. Uobičajeni „prosvjed“ grupice ljubitelja NDH u potpunosti kontroliše lokalna policija. Stižemo na mesto okupljanja svih jadovničkih hodočasnika – Šaranova jama. Posle službe, postavljamo sinoć osveštani krst na mesto na kome će, ukoliko naše molitve i molbe budu uslišene, biti podignuta jadovnička kapela. Mala, skromna, kamena – prigodna.

Silazimo sa ovog obronka Velebita, pa u koloni sa policijskim vozilom na oba kraja krećemo put Brušana. U tom naselju podno Velebita nema javnih prostora, nema javnih zgrada, osim crkve. Nema čak ni kafića, zajedničkog obeležja svih područja bivše Jugoslavije. Tamo se ljudi ne okupljaju. Izgleda da su toliko nepoverljivi jedni prema drugima da se njihov život svodi na četiri zida, dopunjena manjom ili većom baštom.

Iz Brušana krećemo planinskim putem ka Katinoj jami. Onom istom stazom kojom su pre sedamdeset pet godina na pogubljenje vođeni vladika Sava i njegov narod. Na čelu kolone je jerusalimski krst, a iza njega onaj namenjen obeležavanju Katine jame, osveštan u Molu. Tri metra je visok. Od pune hrastovine. Mnogo kilograma težak. I dok ga nosite oko vas je mnogo mladih i ne toliko mladih koji su nestrpljivi da krst preuzmu, da ga oni ponesu, makar samo par stotina metara. I počinjete da razumete značenje reči čast. I zbog čega je krst koji nosite časni i zbog čega je neizmerna čast nositi ga ovom surovom stazom.

A da li je vladika Sava imao alternativu? Imao je. Ponuđeno mu je, sa najvišeg mesta, da napusti sedište eparhije, da napusti „hrvatski Plaški“, da ode u Srbiju, da spase glavu. Na to je, svedočenja kažu, vladika kratko odgovorio: „Glavu dajem, ali svoj narod ne ostavljam!“ I zajedno je sa svojim narodom otišao u smrt, onom istom stazom kojom mi sada koračamo.

Stižemo do Katine jame. Ne znam reči koje mogu da opišu kako izgleda njeno grotlo i šta osećam dok ga gledam. Mislio sam da je grotlo Šaranove jame nešto najstrašnije što sam video. Prevario sam se.

Grotlo jame je neobezbeđeno, u njegovoj blizini se podiže krst, pa je to posao koga su se prihvatili mlađi i veštiji. Građevinski radovi! Kopanje rupe, dovoljno duboke, obezbeđivanje stabilnosti krsta gomilom kamenja (toga bar tamo ima) oko podnožja. Poslednja provera izvođača radova, pa onda kratka služba. Hodočasnici prilaze da celivaju krst.

Krećemo nizbrdo. I ćutimo. Razmišljam, ne samo o razmerama zločina iz 1941. godine, već o njegovoj sistematičnosti. Treba ukloniti sveštenoslužitelje, treba obezglaviti Srpsku pravoslavnu crkvi i tako obezglaviti srpski narod. Vladike srpske, kad nećete da vas proteramo, moraćemo da vas pobijemo – ne možete da postojite u (nezavisnoj) hrvatskoj državi. I ne može da postoji srpski narod, uz različite metode konačnog rešenja: proterivanje, pokrštavanje i istrebljivanje. A sve tri stvari se lakše rade kada se narod obezglavi. Zato su na Jadovnu stradala sedamdeset dva sveštenoslužitelja naše crkve.

Spuštamo se ka Karlobagu, stajemo na trenutak da sa jadranske padine Velebita osmotrimo Pag i logor smrti Slana na njemu. Tačno je ispred nas. Opet dugo ćutanje, a bol u nogama od mnogo pređenih kilometara još uvek niko ne oseća. Sunce zalazi, vetar ćarlija, sve su to motivi za razglednicu „Pozdrav sa paške rivijere“. A u centru razglednice logor Slana i njegovih 8.000 žrtava.

Naš izbor je upravo ta rivijera. Ne napuštamo naše pretke! Dogodine na Jadovnu!

Profesor Pravnog fakulteta BU, član udruženja „Jadovno 1941”

Komеntari25
61632
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja