Četvrtak, 08.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Bojažljivi treneri i nefer igrači

Ovo Evropsko prvenstvo proširiće zabludu da „danas svi igraju fudbal”, a u stvari je sve manje onih koji stvarno igraju. – Ko da se ugleda na ovakvog šampiona Evrope? – Psihološki pritisak samo izgovor
Неко мора да буде победник: португалски селектор Фернандо Сантос на рукама својих играча (Фото: Ројтерс / Шарл Платио)

Pre nego što je počelo ovogodišnje Evropsko prvenstvo je obezbedilo mesto u istoriji, time što je na njemu bilo više reprezentacija, nego ikada ranije (broj učesnika povećan sa 16 na 24). Sada, kada se završilo, pamtiće se i po tome što su zablistale ekipe od kojih se to nije očekivalo ili ne toliko.

Kao da je nestala razlika između velikih i malih. Da nije bilo ovog turnira u Francuskoj i dalje bismo potcenjivali Vels, Island, Albaniju...

Zbog toga će ovo Evropsko prvenstvo da proširi zabludu da „danas svi igraju fudbal”.

Svi se plaše da prvi ne prime gol

U stvari, sve je manje onih koji – stvarno igraju! Zato nastaje privid da su sad svi tu negde, da su se drugorazredne ekipe, pa i trećerazredne, primakle onim prvorazrednim.

Slabiji timovi su oduvek prirodno bili opredeljeni da čuvaju svoj gol. Ali, nekada su jači igrali, što podrazumeva da se napada, a da bi se neko odlučio za to treba i da zna kako to da uradi. Da zna da – zna.

Sada i jaki timovi igraju – taktički. Prvi zadatak im je da ne prime gol. To je već pokazatelj da nisu sigurni u sebe.

Zbog toga se beskrajno vraća lopta, dodavanja su ja tebi – ti meni, jer niti igrači pojedinačno imaju rešenje, niti neku kombinaciju. Niti se to traži od njih.

I zbog toga su neki platili ceh. Na primer, Hrvati i Francuzi protiv Portugalaca. Umesto da svim snagama krenu da pregaze protivnika oni su čekali da on napravi grešku, pa da je iskoriste. Pošto ga nisu doveli u situaciju da pogreši nisu ni dočekali njegov kiks.

A primili su gol kada je bilo prekasno da poprave stvar. Da su rizikovali možda bi se to ranije desilo, ali bi onda imali mnogo više vremena za preokret, a i nepovoljan rezultat bi ih terao da budu mnogo preduzimljiviji. Ovako su se zavaravali da je 0:0 povoljno za njih.

Portugalci su konačno osvojili neki trofej. Ali ko da se ugleda na takvog šampiona?! Ko s ozbiljnijim namerama da gradi igru na sreći i lošoj proceni suparnika?

Svako takmičenje mora da ima svog pobednika. Međutim, to ne znači i da će taj tim nešto da donese fudbalu kao igri, sportu. Portugalci će imati čime da se kite, kao što su to bili Grci 2004. ili Danci 1992, ali to je bio splet okolnosti, a ne stvarni odnos snaga u evropskom fudbalu.

Za razliku od njih bilo je timova koji nisu bili šampioni, a po njima se pamte epohe. Kao pedesete godine po Puškaševoj Mađarskom ili sedamdesete po Krojfovoj Holandiji.

I tada je rezultat bio važan, ali igra još više, jer ma kakav uspeh da se postigne, ako nije zasnovan na umeću, to je varljivo. Današnji treneri su, bar prema tome kako je igrala većina reprezentacija na ovom Evropskom prvenstvu, bojažljivi. I u grupi, i kad se igra na ispadanje, i u finalu.

Uvek se igra, što bi oni rekli, „na jedan gol”, to jest ko prvi da gol verovatno će da pobedi. To znači da su stvari prepuštene slučaju, jer ono što se slučajno dogodilo ne može svojim znanjem da se ponovi. Otuda i strah da se ne primi gol, pošto svako zna svoje mogućnosti i ne veruje da njegov tim može da izjednači, a kamoli da da dva gola.

Samopouzdanje se nije popravilo ni kod timova koji su neku utakmicu odigrali dobro i ubedljivo pobedili. Posle toga bi se očekivalo da ta ekipa igra još bolje, međutim, već na narednoj utakmici bi opet bilo po starom – bojažljivo ili što bi „stratezi” rekli – pametno.

Uobičajeno objašnjenje za takvu igru je veliki psihološki pritisak. To je, u suštini, samo izgovor unapred. Treneri, a i igrači, na taj način pripreme opravdanje ako usledi poraz. Psihološki pritisak je sastavni deo sporta i s tim se sportista susreće od kad počne njime da se bavi. Nema takmičenja ako nema suparnika, pa ne može da bude relaksirajuće.

Ali psihologija je oblast koja nije u nadležnosti trenera i zato je bogomdana da se na nju sve prebaci. Navodno, s tim se rađa, to je glava i tu ništa ne može da se uradi. Đoković je do ovogodišnjeg Vimbldona bio simbol psihološke stabilnosti. Jedan neuspeh i odmah se uzroci traže u psihologiji – ko da izdrži takav pritisak.

O igri, taktici, zadacima koje su postavili fudbalerima i kako su ih oni obavili treneri gotovo da i ne govore. A to je njihov delokrug, a ne psihološke pripreme za koje su, ako se sprovode, zaduženi drugi stručnjaci, kao i za, na primer, kondiciju.

Ta samozaštita može da se razume. Ali, ne može zašto igrači nisu fer. Mnogo puta se videlo da namerno nagaze suparnika, da ga „gađaju” u koleno...

Ima i onih koji su nefer na drugi način – jedva čekaju da padnu. Gotovo da ne može da se vidi da je neko izbegao da bude fauliran. I smatra se da su time „uradili dobar posao”. Kakav dobar posao kad je napad prekinut, protivnički igrači zauzeli svoja mesta?

U fudbalu nema fudbalske korektnosti

Za razvoj igre veliku odgovornost imaju i sudije. One, na žalost, imaju uputstva koja ne štite igru, jer svaki, pa i najbezazleniji pokušaj da se na nepropisan način omete protivnik je na štetu igre. Na primer, u fudbalu nije dozvoljeno da se koriste ruke u duelu, ali neko se setio da se golim okom meri „intenzitet faula”.

Portugalski igrač je hteo da stigne do lopte, koja je odlazila u gol-aut, s austrijski bek je potpuno ispružio ruku, upro šakom u njegove grudi i sprečio ga da trči ka lopti. I nije bio faul.

Ili da se ocenjuje da li je neko namerno igrao rukom ili ne. Ko može da zna tuđu nameru? Svrha igre je da se da gol i to treba da se podstiče, jer je to stvaralaštvo u fudbalu, a ne da se izlazi u susret onima čija je uloga da to sprečavaju.

To je sitan prekršaj u odnosu na ono što sudija nije video u finalu, kada je portugalskog igrača lopta pogodila u ruku, a dosuđen je slobodan udarac za Portugaliju iz kojeg je pogođena prečka. I nikome ne pada da kazni igrača koji nije priznao da je igrao rukom. A to je zločin prema fudbalskoj igri. Za političku nekorektnost se u fudbalu kažnjava, a za fudbalsku ne.

A da se nekad igralo ovako ne bi fudbal postao ono što jeste. Nekad je privlačila igra, dok se sada računa na strasti, emocije, patriotizam, komercijalizaciju...

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.