Traže se čobani s preporukom

Dolovo – Najpoznatije ovčare južnog Banata, dolovačke, muče mnoge brige. Spisak problema počinje sa jalovošću ovaca i manjkom ovnova, pa struka upozorava da je ugrožen opstanak autohtone rase – cigaja, na koju su Banaćani posebno ponosni. Lista se nastavlja pitanjem kome prodati jagnjad i vunu i kako pašnjake odbraniti od pretvaranja u njive, a bude ovde i predavanja stručnjaka kako bi se ovčari malo trgli iz apatije.

Ali, kraljica svih problema je nestašica čobana. Stara tema, sada i sa novim zapletom. Stvar je došla dotle da i uprkos činjenici da je broj ovaca u dolovačkom ataru opao, sa 20.000 na jedva hiljadu, ni njih nema ko da čuva. Nije tajna da ovog posla u današnje vreme retko ko hoće da se prihvati, u Dolovu se čobani mogu nabrojati na prste jedne ruke, ali je novina da se potaknuti pričama o velikim platama pojavljuju svakojaki kandidati, koji bi da „čobane”, pa se ovdašnji domaćini žale da je „običnog čobanina lako naći, a pravog veoma teško”.

Skreću pažnju da je čuvanje stoke zahtevan i odgovoran posao, koji malo ko zna da radi, pa su s pravom nepoverljivi, jer se čobani uzimaju samo na preporuku. E takvih već godinama nema, a gazda ako mu niko nije po volji, onda radi sam. No, naš sagovornik Vasa Trbenčin, sa svojih 75 leta, kaže ima sreće, jer mu čobanin ni ne treba. Tako smo ga i zatekli na „radnom mestu”, u ataru poznatih stočara.

„Ja sam u penziji i imam vremena i volje, a i zdravlje me služi. I kada sam radio u seoskoj otkupnoj stanici, uvek smo držali stoku i radili zemlju. Nekada je bilo ljudi kojima je čobanjenje bilo posao, što bi se danas reklo – bilo je profesionalaca. Kod nas su ostajali i po nekoliko godina, ali svaki hoće da „zagoneta”, traži veće pare, više brige. Onda, imamo i mi obavezu. On brine o ovcama, a mi o njemu. Moraš dobro da ga hraniš, pa cigare, rakija, jer oni su tu, kod ovaca 24 sata. Njima uvek malo, nama mnogo. Plata je danas 20 evra po grlu, pa kad pomnožiš sa 190 ovaca, koliko nam je stado i ne bude to malo za rad od maja do novembra i zato sam ja tu, a pomažu i sin i unuk”, priča Trbenčin, koji od „naoružanja” ima štap i verne puline, pa iako je priroda lepa, zatalasana u dolovima, ne poriče, ume da bude i dosadno.

O poslu čobana, mišljenja su podeljena. Gazde tvrde da je to dobar posao, ali je malo ljudi od poverenja. Do ulaska Rumunije u Evropsku uniju i otuda su dolazili i bili na glasu kao valjana radna snaga, jer su znali da muzu, šišaju, čak i da jagnje, ali i da su voleli da popiju čašicu više, pa zafali ovaca, a „nemaš šta da im uzmeš jer ništa nemaju”.

Istovremeno, niko ne može da odgovori na pitanje da li su najpre počele da nestaju ovce ili pašnjaci, iako neki tvrde da su dovoljno veliki, ali da se ovce teraju u Deliblatsku peščaru, pa i u druge opštine, dok ovdašnje livade zvrje prazne. Trbenčin sa setom priča o vremenu kada je Dolovo imalo najviše ovaca u ovim krajevima, a sada jedva i svoje uspe da napase, jer je zemlja rascepkana i ispresecana izlicitiranim pašnjacima, na kojima sada niču pšenica, kukuruz, soja, suncokret….

„A i računica nam je sve tanja. Jaganjce nemamo kome da prodamo, ugovorene prodaje nema, ali ima krađa, a šteta nije mala, jer ovca na pijaci vredi oko 130 evra. Mi to prijavljujemo, ali još niko nikada nije uhvaćen. Problem je i šta sa vunom. Nekada smo je davali za so – kila vune, dve kile soli, a sada je niko neće, pa stoji dok ne dođe za bacanje. Jedino još vajde ima od pravljenja sira, dnevno ga bude oko 20 kila i dobro se prodaje. Šta da kažem, borimo se. Ja ću da radim ovo dok budem mogao, a ovi mladi slabo hoće da se prihvate čobanskog štapa”, vajka se Trbenčin.

Poslodavci, mlađe generacije mame pedigrirane kandidate na razne načine. Kažu, nije ovo tako težak posao kako se priča, već lep i pošten. Zdrav je, bez stresa, u prirodi i na čistom vazduhu, uz domaću hranu, pa i slobodne dane.