Previše si stegnut, nasmej se, čoveče!

Mokra gora – Prava reč, savet ili usmerenje mladom umetniku, u pravom času, jeste ono što se teško može oduzeti, a kada su prihvaćeni na početku životnog puta, mogu da stvore trenutne preobražaje i bitne pomake. To je cilj i majstorskih kurseva velikih umetnika muzike: odškrinuti neka „zaključana vrata” u mladom čoveku, da mu pomognu da se opusti i počne da se „igra” muzikom.

Master klasovima posvećena je posebna pažnja u okviru ovogodišnjeg četvrtog po redu Festivala klasične ruske muzike „Boljšoj” na Mokroj gori, u Drvengradu, a prisustvovali smo onima koje su održale muzičke zvezde violinista Nemanja Radulović i Zoran Todorović, operski umetnik. Majstori bi odslušali  kratko izvođenje mladih muzičara, a onda korigovali njihov nastup, doterivali sa njima svaku frazu, otvarali ih ka novom shvatanju zvuka, kao i sebe u muzici.

Nemanja Radulović nenametljivim je sugestijama korigovao tremom sputane  pokrete gudalom petnaestogodišnjeg umetnika:

– Svaki put kada imaš tremu pokušaj da se setiš kada si bio najopušteniji, da oživiš osećaj sigurnosti u trenutku najvećeg opuštanja. U tom momentu, posveti kompoziciju koju sviraš onome koga najviše voliš i prestaćeš da misliš na sebe i svoj strah.  Previše si oprezan, muzika mora da teče, savetovao je Nemanja Radulović.

– Da li si već bio zaljubljen?

– Da.

– Onda tako moraš i da sviraš. Ovu muziku treba odsvirati sa puno šarma, ne moraš sve da čuvaš u sebi. To je kao kada se zaljubiš i želiš da osvojiš osobu koja ti se sviđa. Moraš to da pokažeš. Nasmej se, čoveče!– tekao je dalje razgovor.

Jednoj učenici Radulović je predlagao da oseti nijanse zatvaranja i otvaranja u melodiji, da u jednom trenutku „mazi žicu” gudalom, dok u stvari priprema krešendo.

– Zvuči malo stegnuto, svaki put kada si zatvorila oči zvuk je tekao. Kada sviraš u javnosti, zaboravi na ono što si vežbala, zatvori oči i prepusti se –predlagao je Nemanja Radulović najkraći put ka doživljaju igre sa notama. To je ono što njemu tako lako polazi za rukom.

U savetima koje daje, odražava se i njegov osećaj za intenzitet emocije u muzici. Dok Nemanja svira, ta emocija slušaoca obuhvati, potpuno ga obuzme i prodrma, a onda ga prepusti njegovim sopstvenim emocijama. Ovaj umetnik dijapazon te emocije proširuje i na spektar boja, te je tako učenicima preporučio da note, određene fraze i zvuke, oboje odgovarajućim bojicama i tako ih prihvate u svesti.

U razgovoru vođenom posle ovog master klasa, Nemanja Radulović setio se svojih majstorskih kurseva kod profesora Dejana Mihailovića, ali i kod Jehudija Menjuhina, koji je ostavio značajan trag u njegovom umetničkom stasavanju.

– Menjuhin je tada bio već vrlo star, mesec dana posle tog master klasa napustio je ovaj svet. Sećam ga se kao starijeg gospodina koji je imao veliku želju za životom. Ako me pitate šta mi je tada rekao, ne bih mogao toga da se setim. Umesto tehničkih detalja pamtim samo energiju koju mi je poslao, pričao je Radulović.

O trenutku kada sati vežbanja, znanje i talenat postanu taj jednostavni osećaj pripadnosti i predaje muzici, kaže:

– To može da se vežba, ali nije zagarantovano da će se i ostvariti. Obično se desi u jednom trenutku. Svako je nekada osetio da ubrzano diše, da ima stotinu misli u svesti, isto je tako i kada sviramo. Kada se opustimo i oslobodimo, sve poprima drugačiji, sređeniji, oblik. Improvizacija je moguća i u klasičnoj muzici, samo je pitanje uzimamo li tu slobodu ili ne. Na muzičaru je da usmeri i oživi note.

Nemanja Radulović ove godine nastupio je na festivalu „Boljšoj” sa svojim ansamblom „Double Sens”, osnovanim pre par godina, a koga sačinjavaju francuski i muzičari iz bivše Jugoslavije. Dualnost u nazivu ansambla Radulović objašnjava upravo ovakvom „selekcijom”, sopstvenim duplim pasošem, ali i porodičnim vezama braće i sestara, muževa i žena u orkestru.

Drugi, pevački, master klas održao je Zoran Todorović, čiji je tenor upotpunio festivalsko otvaranje. Glasu kao instrumentu, on pristupa čitavim bićem, uz napomenu da je pevanje i vrsta sporta.

Udah, izdah, držanje linije glasa kao neke prečke koja se ne sme povisiti nauštrb kvaliteta glasa, hrabost da se glas pusti, a telo opusti i otvori i iznutra i spolja, to su saveti Zorana Todorovića, međunarodno priznatog lirskog tenora .

– Strašno mi se sviđa energija u tvom glasu. Ti nemaš respekta, što je divno!– ohrabrenje je koje Todorović uputio jednoj polaznici, dok drugom studentu daje instrukcije o disanju kojih se ne bi postideo ni iskusni trener joge. O master klasu uopšte, kao i o posebnosti pevača, koji glas koriste kao instrument, Todorović kaže:

– Najveći je problem naći odgovarajućeg profesora za određeni glas. I ja sam u Frankfurtu imao profesora koji je bio previše lirski, sužavao je moj način pevanja, tako da je prošlo četiri godine dok nisam pronašao pravog pedagoga. Sva iskustva mog umetničkog stasavanja pokušavam da prenesem na studente. Težište je na tome da je svaki pevač individua, i nema te šeme koja svakome može da pomogne. Moj je način da odslušam mladog pevača, da vidimo šta mu nedostaje, i da pronađem način kako da u njemu podstaknem promenu na bolje. U Japanu sam radio master klasove sa sedam tenora, i uspešnim se pokazao baš taj individualni pristup. Posle su me zvali i soprani.

Todorović glas opisuje kao jedini instrument kome se strune ili tipke ne mogu promeniti, i zato se prema njemu treba odnositi s pažnjom.

– Nisam tipičan pevač koji ne govori po čitav dan, ali imam svoj ritam, opuštam mišiće koji nose glasne žice i pred nastup pijem mnogo vode, objašnjava.

O borbi sa manjom ili većom tremom umetnika, Zoran Todorović iskreno progovara:

– Pavaroti je u jednom intervjuu, kao najveći tenor na svetu, sa 35 godina iskustva, rekao da ako neki pevač kaže da nema tremu, onda laže. I pred ovaj nastup u Drvengradu takođe sam imao tremu. Ono što tu tremu stavlja pod kontrolu je sigurnost, tehnika i priprema pevača. Na tome se zasniva moja smirenost pred nastup. Ako se pevač više oslanja na prirodne sposobnosti, a manje na tehniku, imaće veću tremu. Gospođa Edita Gruberova mi je rekla da je osamdeset odsto svojih nastupa preživela samo uz svoju tehniku, a dvadeset odsto su bili dani kada se osećala perfektno. Možete li zamisliti kako se retko dešava dan kada je sve idealno? Ja sam ovom prilikom bio umoran od puta iz Italije do Mokre gore, ali sam uz pomoć svoje tehnike uspešno završio veče, objasnio je Todorović, koji prirodni ambijent Festivala „Boljšoj” i projekat umetničkog sela Drvengrada vidi kao retkost u svetu.

Jedno je sigurno, za mnoge mlade talente, iz Rusije i Srbije, ovogodišnji festival ostaće upamćen i kao susret sa iskusnim umetnicima, kakvi su Nemanja Radulović, Zoran Todorović, Srboljub Dinić, Jurij Rozum, Narek Haknazarijan. Možda će upravo energiju njihove muzike pamtiti duže od izgovorenih reči.