Utorak, 27.07.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
SVEDOČENjE O MASAKRU U DVORU NA UNI 1995.

Likvidirani u invalidskim kolicima

Hrvatska negira odgovornost za zločin u Dvoru na Uni, mada se zna da su tela likvidiranih u „Oluji” odvezena i sahranjena u tajnosti u Petrinji, pa se postavlja pitanje zašto se to krilo od javnosti ako na toj strani nema krivice
Сцена из филма „15 минута – масакр у двору”: Петрињско гробље (Фото Принтскрин)

Za masakr u Dvoru na Uni koji se dogodio na kraju rata u javnosti se nije znalo dvadeset godina. Onda se pojavio dokumentarni film u kome svedoče danski vojnici, pripadnici Unprofora i još neki akteri. Tim filmom je nesumnjivo dokazano da je u sklanjanju od najezde hrvatske vojske besomučno likvidirana grupa nedužnih, ne samo civila, nego i teških invalida, među kojima su većina bili duševni bolesnici, a oni su se do „Oluje” lečili u petrinjskoj bolnici. Sa hrvatske strane stigli su zahtevi da se film prepravi i dotle je tamo zabranjen.

Film koji je prikazan na RTS ispovest je, pre svih, danskog oficira Jergena Golda koga je, kao glavnokomandujućeg, godinama pekla savest zbog činjenja, odnosno nečinjenja, u sprečavanju stradanja bolesnih civila koji su bili ostavljeni u dvorskoj školi. Tu su dospeli u masovnom povlačenju srpskog stanovništva sa Banije prema Bosni gde se video spas od pogibije. U filmu je o tragičnim događanjima svedočila i dotadašnja Petrinjka Ljubica Janjanin, a za „Politiku” je iznela utiske o događanjima koja su duboko u njenom sećanju i za koje kaže da ne mogu da se zaborave.

„Ceo dan od ranog jutra Petrinja je besomučno granatirana i narod je bio prestrašen. Osamnaestogodišnja ćerka i ja nismo imali prevoz, a htele smo da odemo iz grada. Želele smo da kao i svi civili odemo van dometa hrvatske artiljerije. Kao i u prethodnom ratu, u NOB-u, svi smo težili da se povučemo na Šamaricu, našu legendarnu veliku šumu u kojoj je narod uvek nalazio spas. U petrinjskoj bolnici je bila velika gužva, za put se pripremao jedan stari autobus. Naš komšija lekar je rekao da možemo da uđemo, ali da pomognemo u transportu bolesnika koji su već bili unutra. Jedna žena bez noge i sa dva štapa sedela je na podu. Druga je, kao težak invalid s velikom grbom ležala na dva sedišta i zbog svog hendikepa nije mogla da sedi bez pomoći. Ćerka i ja smo je podigle i onda sam je stavila u krilo nakon što smo i onu drugu smestile na sedište“, priča Ljubica.

Tada je mogla da pogleda i oko sebe. Atmosfera je bila kao u horor filmovima. Stekla je utisak da je autobus bio poslednji u Petrinji, a da je bar donekle bio ispravan. Ne samo što je bio prepun nego se potvrdilo ono što su joj pre ulaza rekli, putnici su bili teški bolesnici sa više bolničkih odeljenja, a najviše sa psihijatrije. Ispostavilo se da poznaje dve žene kojima su pomagale, jedna se  zvala Tereza, obe su bile Hrvatice i živele su u takozvanom Domu penzionera u Petrinji. Želele su da odu autobusom zajedno sa ostalima i tako su se izjasnile.

Sve vreme su se čuli jauci, glasno zapomaganje, što zbog bola što zbog straha. Kad se autobus u sumrak približio selima koja su bliže Šamarici, sve je bilo jasnije. Putevi su već bili zakrčeni civilnim izbegličkim kolonama koje su se kretale prema Republici Srpskoj, putem koji prolazi kroz Dvor na Uni.

„Stigli smo noću u Dvor i tu se nije osećala atmosfera nekakvog vanrednog stanja, kao da se nije znalo šta se dešava u drugim delovima Krajine. Smešteni smo u zgradu škole. Odmah smo primetili da je u blizini punkt Unprofora. Međutim, za njihove vojnike kao da nismo postojali. Oni ni sutradan kad je svanulo nisu želeli ni da nam se obrate, a kamoli da nam ponude kakvu pomoć, kaže Ljubica Janjanin.“

Danci su u filmu rekli da su imali naređenje da budu neutralni, da nisu znali ko je u školi, a da su saznali da je reč o invalidima tek nakon masakra koji je usledio tri dana po dolasku u Dvor. Međutim, u filmu su se neke izbeglice prepoznale, što znači da su Danci snimali događanja u školi pa su mogli da prepoznaju invalide. Mogli su da vide ljude u kolicima, sa pomoćnim štakama. Jedan mladić je celo vreme u školskom dvorištu hodao ukrug, a jedna intelektualka, duševni bolesnik, sve vreme se žalila na svoju frizuru, ogledajući se na prozorskim staklima. Sutradan su se putnici iz starog autobusa polako razilazili, a Dvor su potpuno preplavile izbeglice.

Prema onom što su izjavili danski vojnici u Dvoru su 8. avgusta već uveliko bili pripadnici hrvatske vojske. Zabeleženo je da su u neko vreme u školu upali uniformisani vojnici bez bilo kakvih oznaka i brutalno su iz vatrenog oružja pobili bolesne zatočenike u školi. Danci su posle toga ušli i mogli samo da fotografišu žrtve u lokvama krvi i s kolicima i štakama oko njihovih tela.

Hrvatski oficir je na filmu tvrdio da u vreme masakra u Dvoru nije bilo hrvatskih vojnika, a srpski da se tu nije mogao naći ni jedan naoružani vojnik RSK jer su u celom Dvoru već uveliko bili hrvatski vojnici.

Mnogo govori podatak da su leševi stradalih u dvorskoj školi tog avgusta 1995. odvezeni u Petrinju i tamo sahranjeni kao N. N. lica. Sve je uradila hrvatska vlast koja je došla na te prostore. Zašto su oni ćutali, a videli su da je reč o masakru?

Da su Srbi hteli da naude bolesnima ostavili bi ih u Petrinji ili učinili nešto gore, posebno prema dve Hrvatice, ako su već bili zaslepljeni mržnjom kako im se to pripisuje.

Film je u Hrvatskoj dočekan na nož. Tamošnji javni akteri su zaprepašćeni najviše zbog toga što je reč o dansko-hrvatskoj koprodukciji, a u njemu se osuđuju Hrvati. Tamošnji stav je da se zabrani njegovo emitovanje u Hrvatskoj dok se ne izbace neki delovi. U hrvatskoj javnosti, na Hrvatskoj televiziji, javnom servisu, kao najjači argument protiv filma koji se inače zove „15 minuta, masakr u Dvoru”   izneto je protivljenje zbog činjenice da je svedočio nekadašnji krajiški komandant Mile Novaković. Sada pokojni oficir je osuđen u Hrvatskoj pa, kako misle Hrvati, ne može da svedoči. To ko je i zašto pucao u hendikepirane i nedužne ljude, koji ne mogu nikom da nanesu zlo niti mogu da se brane, u drugom je planu. U Dvoru je pucanjem iz blizine likvidirano najmanje sedam bolesnika, pošto je nađeno toliko leševa. Srpska strana tvrdi da ih je ukupno bilo 12, a neki su posle neverovatnih događanja sami sebi oduzeli život u izbeglištvu u Srbiji. Dve stradale su bile Hrvatice, a ostali su bili srpske nacionalnosti.

Od „Oluje”do danas Srbi su večito na izmišljenim spiskovima osumnjičenih, koji su se nekoliko godina vešali po zidovima, drveću, autobusima. Hapšeni su po poternicama na svim meridijanima. Većina ne sme ni da pomisli da ode u Hrvatsku pa ni u posetu ni na sahranu roditeljima koji su se tamo vratili. Zato se o njihovim stradanjima malo zna i zato  istina o masakru u Dvoru kasni duže od dve decenije.

Komentari45
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.