Nedelja, 23.01.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: RADIVOJE MIKIĆ, književni kritičar

Kritika je izgubila uticaj

Poznato je da je Nastasijević pojedine pesme pisao i u više od dvadeset verzija, a da je, primera radi, Ivan V. Lalić, unosio samo male ispravke u napisane pesme, što znači da je stvaralačka praksa različita
(Фото: Т. Јањић)

Ako su pesnici, kao oni koji iznutra poznaju nastanak pesme, put „iz neizrečja u reč” opisali sa mnogo skrupuloznosti, i uz stalno izraženu svest da govore o nečemu što se opire gotovo svim vidovima jasnosti, šta ostaje onome ko sve to može da posmatra spolja? Odgovor na ovo pitanje daje Radivoje Mikić (1950), jedan od naših najuglednijih književnih kritičara, u knjizi eseja „Iz neizrečja u reč”, koju je objavila Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani” iz Kraljeva. U knjizi su eseji o Aleksandru Lesu Ivanoviću, Branku V. Radičeviću, Branku Miljkoviću, Petru Pajiću, Petru Cvetkoviću, Gojku Đogu, Ranku Jovoviću, Milosavu Tešiću, Novici Tadiću i Draganu Lakićeviću.

Pesnički čin, kažete, prevođenje je iz neizrečja u reč (parafraza Nastasijevićevog stiha). Ali, to nije dovoljno za nastanak pesme. Šta je sve još potrebno?

Oslanjajući se na Nastasijevića, ali i neke druge pesnike, želeo sam da u esejima koji čine knjigu „Iz neizrečja u reč” pratim put koji od oblika pesme vodi ka njenom značenju, pošto su to dve najvažnije komponente svakog književnog teksta. Da bih pokazao različite mogućnosti kretanja od neizrečja do reči, analizirao sam pesme različitih pesnika, od onih koji su se oglasili još pre Drugog svetskog rata do današnjih klasika, Milosava Tešića i Novice Tadića. I čini mi se da pesme svih ovih pesnika pokazuju da današnji pesnik mora imati i jednu važnu sposobnost – mora da nauči da komunicira sa svojim pesničkim precima i kulturom iz koje se oglašava, pošto je to način da njegova pesma i svoj oblik i svoje značenje poveže sa jednim preko potrebnim kontekstom. Izvan tog konteksta, ona nam govori mnogo manje, životodavne veze su, drugim rečima, pokidane.

Vasko Popa, u zapisu „Rečiti trenutak”, rekao je da pesnici „od reči ne vide Sunce”. Reč se izjednačava s jezikom, koji je otelotvorenje celokupne stvarnosti?

Od simbolista naovamo čujemo to, gotovo, horsko ukazivanje na ulogu jezika u poeziji. I tome nema šta posebno da se doda, pošto je jezik osnovno sredstvo koje pesniku stoji na raspolaganju. Ali postoje i pesnici, kao što je, primera radi, R. M. Rilke, koji su verovali da su stihovi iskustva. A to znači da Rilke želi da uspostavi narušenu ravnotežu i da pokaže da su u poeziji važni i oblik i značenje. Mislim da je dobar deo modernih pesnika i sam nesvesno doprineo gubljenju interesovanja za poeziju time što je odviše isticao formalnu dimenziju pesničke umetnosti, naročito u doba avangarde. Ta dimenzija je, naravno, važna, ona pravi razliku između pesničkog i drugih tipova govora, ali ako njoj damo apsolutni značaj šta onda ostaje onom čitaocu koji očekuje da mu pesma nešto i kaže. S druge strane, postoje pesnici, kakav je, između ostalih, i naš Laza Kostić, koji nam stalno skreću pažnju na jezik, na instrument kojim se služe, pošto im se čini da im on ne pruža priliku da kažu sve što imaju da kažu.

Ima pesnika, poput Lesa Ivanovića, ili Milana Rakića, koji su napisali veoma malo pesama. To su pesnici koji pesmu dugo nose u sebi. Kako pesnik zna kada je pesma dobila konačni oblik?

Mada je ovo pitanje za pesnike, a ne za one koji samo tumače pesničko stvaralaštvo, mogu da kažem da tu ima mnogo razlika. Poznato je da je Nastasijević pojedine pesme pisao i u više od dvadeset verzija, a da je, primera radi, Ivan V. Lalić, unosio samo male ispravke u napisane pesme, što znači da je stvaralačka praksa različita. Ali kakva god praksa da je u pitanju, jedno je više nego očigledno – „muka sa rečima”, „duga patnja izgovora”.

Pisati poeziju, govorio je Petar Pajić, znači baviti se „energijom jezika”. Da li Teslina znanja mogu da pomognu književnim kritičarima u tumačenju poezije?

Pesnici su vrlo često bili opsednuti scijentizmom. Branko Miljković je govorio da često bulji u Ajnštajnove formule i veruje da se one mogu prepevati, što je samo izraz njegove vere u apsolutnu moće poezije. Književni kritičar oduvek je bio jako usamljen i njemu gotovo niko niti pomaže, niti može da pomogne, niti on sme da bude tako pretenciozan pa da sebe dovodi u ma kakvu vezu sa Teslom. Njegova uloga je danas uporediva sa ulogom zaostalog vojnika, onoga ko još glavinja po razbojištu koje su drugi napustili. Ako se sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka činilo da dolazi „vreme kritike”, kako su verovali i naši kritičari, s kraja 19. i početka 20. veka, sada te vere nema. Kritika ili gubi, ili je već izgubila, najveći deo svog uticaja, svi se trude da kritičara pretvore u slugu po meri svojih potreba, on sam i kad hoće, najčešće, i nema gde da se oglasi. Ali to ne mora da bude samo po sebi kobno. Može to da se iskoristi i za jedan tihi i sistematski rad na tumačenju onoga što tumačenje zaslužuje. A to će iz kritike oterati sve one koji nisu skloni da služe stvarima koje ne donose neposrednu i brzu korist.

Branko V. Radičević, iako je napisao neke od najlepših ljubavnih i rodoljubivih pesama, nalazi se na margini srpske književnosti. Zašto tako brzo zaboravljamo svoje pesnike?

Branko V. Radičević zaista može biti paradigmatičan primer za naš odnos, ne prema dalekom književnom nasleđu, nego i prema ljudima koje smo poznavali i sa kojima smo se sretali u književnim poslovima. Nedavno mi je jedan pesnik zadivljeno govorio o prozi Slobodana Džunića, koju je kao čitalac otkrio, znajući da sam pisao o romanima i pripovetkama ovog pisca. A Džunić je još jedan pisac o kome bi moralo da se češće govori. A gde su u književnim razgovorima danas pisci poput Miodraga Bulatovića? Nigde ih nema, kao da nisu postojali, a moderne proze u srpskoj književnosti nema bez Bulatovića.

Branko Miljković je stradao, kako kažete pod „nerazjašnjenim okolnostima”. Kako je moguće da se ni posle pet i po decenija ne zna istina, a moguće je otvoriti sve arhive?

To da je Branko Miljković izgubio život pod „nerazjašnjenim okolnostima” jeste nešto na šta je, polazeći od svojih saznanja, prvi ukazao pesnikov prijatelj Tanasije Mladenović. I to se neće razjasniti, suviše je kasno za to, sad više nema šta da se otvori. Ali je za mene važnije nešto drugo – sama Miljkovićeva poezija. Ovaj pesnik ima tipično romantičarsku biografiju, snaga tih biografski zasnovanih mitova, dobro znamo, vremenom slabi, što kod Miljkovića nije slučaj. On je veliki pesnik zahvaljujući onome što je napisao, a ne zahvaljujući tome što je rano otišao sa ovog sveta. Naravno, uvek ima i onih koje fasciniraju biografije i zato oni sa velikim zanimanjem čitaju knjige Vidosava Petrovića i Radovana Popovića.

Komentari5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.