Subota, 04.02.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POGLEDI

(Auto)cenzura

Vlast maše cenzurom – kako bi znanje (i s njim povezanu kritičku svest) nadgledala i držala pod kontrolom

Pre dva dana za javnost je zatvorena beogradska postavka „Necenzurisanih laži”. Tako će izložba tekstova koji kritikuju vlast krenuti na republičku turneju – po šumama i gorama naše zemlje ponosne. Cilj je pokazati širokim narodnim masama da u Srbiji nema cenzure.

Međutim, prema najvišem pravnom aktu ove zemlje, u Srbiji zaista nema cenzure. Pa šta se onda kog vraga (što bi rekao Duško Dugouško) ima dokazivati? Prvo, nesporno je da bar na papiru delujemo napredno. Drugo, zar nas formalna „očiglednost” da u Srbiji nema cenzure, koju svesrdno podupire Član 50 Ustava RS, ne nagoni na pomisao kako Srbija zaista pripada elitnoj skupini demokratskih i nadasve slobodarskih država?

Doduše, istina je i da papir sve trpi. Tako u Ustavu piše da je Kosovo (i Metohija) sastavni deo Srbije, da naše društvo počiva na socijalnoj pravdi, te da je suverenitet u rukama građana. Svašta, dakle, piše u toj tanušnoj knjižici koja će uskoro (ne treba biti Vanga pa to shvatiti) postati nevažeći dokument (ali o tome nekom drugom prilikom).

Nevolja je u tome što će novu verziju najvišeg pravnog akta pisati stranci. To je onomad, sasvim (ne)smotreno, izjavio visoki funkcioner vladajuće partije, gospodin B! I sva je prilika da u toj novoj verziji neće biti mesta za KiM (da li je to cenzura?) – ali će sasvim sigurno i dalje postojati odrednica da u Srbiji nema cenzure (da li je to autocenzura poricanja cenzure u Srbiji?)

A da li cenzura zaista postoji – prosudite sami.

Za početak, pročitajte esej Danila Kiša „Cenzura/Autocenzura” – napisan pre ravno trideset leta. Kiš u njemu piše da je cenzura, bez obzira na vidove koje može poprimiti, samo spoljna manifestacija jednog patološkog stanja, to jest signal jedne hronične bolesti koja se razvija uporedo s njom – autocenzure.

O autocenzuri u Ustavu RS, naravno, nema ni slovca. Ruku na srce, ni Džon Milton, niti Džon Stjuart Mil nisu u svoje vreme pisali (bar ne direktno), o autocenzuri. Međutim, to ih nije omelo da ispišu najlepše stranice posvećene štetnosti cenzure po slobodarski duh engleske države.

„Mi nikako ne smemo”, pisao je Milton, „svekoliko znanje načiniti običnom robom i ne smemo ga označavati i nadgledati kao što to činimo sa suknom i balama vune.”

Danas je kvaka upravo u tome. Pretvoriti znanje u robu i nadgledati ga. A poznato je da znanje porađa kritičku svest koja bi svaku vlast morala bacati u nesvest. Zbog toga vlast maše cenzurom – kako bi znanje (i s njim povezanu kritičku svest) nadgledala i držala pod kontrolom.

Ali zar to nije važilo za prošlo, nedemokratsko vreme – kada su jedino odvažni umovi pokazivali zube transparentnim državnim cenzorima? Uostalom, Kiš u pomenutom eseju naglašava kako je borba s cenzurom javna i opasna pa je stoga i herojska – dok je borba s autocenzurom anonimna, usamljenička i bez svedoka, tako da u subjektu izaziva osećanje poniženosti i stida zbog kolaboracionizma.

Izgleda kako se nešto slično dešava i u savremenom kvazidemokratskom poretku „slobodnog” tržišta i relativizovanih vrednosti. Samo što danas potencijalni kritičar vlasti unižava samog sebe jer vlastitu misao prilagođava zakonima tržišta? U suprotnom, čak i kada ne haje za tržišne odnose, potencijalni kritičar u većini slučajeva prihvata autocenzuru. Na to ga nagoni egzistencijalni strah od odmazde moćnika. A zna se da takav strah parališe, sputava i trajno urušava misao.

Da li je u tom slučaju autocenzura u Srbiji uzela danak i prerasla u hroničnu boljku?

Danas ćete od gotovo osamdeset procenata novinara (pokazalo je jedno istraživanje) čuti kako je autocenzura raširenija od cenzure, te da novinari pristaju na autocenzuru jer se plaše gubitka posla. Da li to onda znači da se ovdašnje društvo, ophrvano atmosferom egzistencijalnih strahova, preobražava u zajednicu kolaboracionista koji se ugrizu za jezik svaki put kad pomisle na kritiku vlasti? Ne u potpunosti – o čemu svakako svedoče slobodnomisleći kritičari vlasti koji su do pre dva dana hrabro „visili” u galeriji Progres.

Ipak, može li se poredak u kojem vlast sopstvene kritičare naziva lažovima, uopšte nazvati demokratskim društvom lišenim bauka (auto)cenzure?

Sociolog

Komentari21
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.