Sreda, 01.02.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Suvišni i nevidljivi

Vlast zna da je za umetnike siromaštvo podstrek i zato ne daje
(Фото Пиксабеј)

Čudni su putevi Gospodnji, čudni su putevi i knjige. Stiže u moja brda i knjiga priča svestranog umetnika Balše Rajčevića „Slučaj slikara Mijuškovića”. Iz Belog grada, gde je rođen i gde stvara: piše, slika, peva, vaja, šalje i izlaže svoja sočinjenija diljem sveta. Kao da nije od ovog vremena, istrajno piše. Priče su zanimljive jer kazuju o junacima koji to više nisu. Piše o slikarima i njihovima jadima. Piše o umetnicima. O sebi i drugima. I kad piše o drugima, pisac piše o sebi. Piše kako je teško biti umetnik ovde. Ali ne kritikuje. Danas, juče, sutra. A ne odustaje, već sve strasnije stvara. Poznat je i po tome što nije dobio nacionalnu penziju. Dobili veštiji. Zaboravio onu narodnu da ne može jare (delo) i pare. I: „Hoćeš časno, neće moći lasno”.

U priči „Prodata slika” kroz fabulu kazuje o strašnoj inflaciji devedesetih godina, kad sam i ja bio milijarder i više, kroz koju se prelama sudbina i države i naroda. Slikar je prodao sliku za 200 maraka. Za tri dana, dok je novac stigao preko banke, inflacija je svela iznos na nekoliko konzervi, koliko nedelju dana da sastavi. Umetnost i konzerve. I reči galeriste: „U ovim teškim i opasnim vremenima, jedna slika ipak ne može da se ispohuje.” Ali teška vremena na ovim prostorima predugo traju.

Kad je sve počelo, pitam slikara J. L. koji se ne seća kad je prodao sliku. Kome? Fabrike su zatvorene, a slike više i nisu u modi. S ovim performansima i ono malo kupaca i publike odbili su od slike, od knjige, od „lepote, dobrote, od ljudskosti”. Ovo je vreme zabave, rijalitija, parova, a slede nove pošasti… Kao da nas neko daljinski usmerava, u neki tor uvodi, da nas robotizuje, čipuje, da zna kako dišemo, šta mislimo i dokle ćemo. Mislimo da će tako, a već smo čipovani i vazda na oku, a da ne znamo.

Počelo je kad su naši preci prešli mutno Dunavo, od neke nevolje bežali, da bi u stupicu balkansku stigli, nasred druma se zakućili. Tako.

Moja je sudbina da budem slikar, svi idu desno, ja levo, i evo gde sam. I kao što reče onaj mudri Grk: Svi smo rođeni da ispunimo sudbinu, a moja je takva. Motrim kako ulicom tutnje skupoceni automobili i ne nerviram se. Ne treba mi mnogo, imam besplatan vazduh, svetlost, za ostalo se snalazim. Tako slikar J., a Balša se jadao, „Politici” pisao jer nacionalnu mu nisu dali, „dobili koji nisu zaslužili”, ali nastavio je da stvara još žešće. Zašto? Zato što živi za umetnost, a ne od umetnosti.

Oni koji su dobili prestali su da stvaraju, digli ruke od zaludnog posla, prijatelje zaboravili. Vlast zna da je za umetnike siromaštvo podstrek i zato ne daje. Oni su za vlast suvišni, nepotrebni i nevidljivi, kako kaže pesnikinja Nada Petrović. Koliko samo pisaca ima, koliko slikara za koje niko ne zna, o čijem se delu ni reč ne piše.

I o tome piše u svojim pričama Rajčević. Umetnici i njihova sudbina danas. Kolege slikari, slikarke. Piše o malim penzijama umetnika. O likovnim kolonijama koje slikarima služe da se oporave. Da zaborave stvarnost i prazne džepove. U iluzijama koje rasprši život. O talentima koje stvarnost gazi. O slikarima čija „roba” nikome više nije potrebna. Iz svega i pitanje: Jesu li potrebni umetnici u ovom vremenu? Slikari. Pisci. Glumci. Reditelji. A akademije svake godine nove proizvode, na ulicu šalju.

Piše Balša Rajčeviću o junacima našeg doba koji to nisu. Nisu zanimljivi štampi, još manje televiziji, vlasti pogotovu, sredini u kojoj žive najmanje. Izložbe i književne večeri sve manje su posećene. Dok se služilo piće i tako i tako, sada dođu prijatelji, ali sve manje. To stanje traje i već je tradicija.

Da li se nešto kroz vremena promenilo u zemlji Srbiji?

Poslušajmo i reči D. Ćosića iz 1972: „Od Vuka do naših dana u ovoj zemlji sudbina intelektualaca ostaje ista, jadna i tragična. Ako se ne pokori, ako ne pristane da služi, onda se proganja.”

„Šekspir ili kobasice?” – pita Kiš 1960. i zaključuje (Kakva dilema po meri Hamletovog „Biti ili ne biti”) „još uvek je par kobasica korisniji od Šekspira”.

A mi, u koju izreku da sklonimo muku i bruku ovog dugogodišnjeg trena.

Kome je više do slike, do knjige?

Da li su nam potrebni pisci? Pesnici? „Oj, pesniče, s grguravom kosom....” (O tome u drugom tekstu.)

O tome da knjiga oplemenjuje napisano je na stotine knjiga. Čitaju li oni koji se pitaju, naši političari? Da li čitaju, kada su poslednji put uzeli knjigu u ruke? Znaju li da se iz siromaštva može izvući, ali iz duhovnog posrnuća i potonuća nikako?

Šezdeset i kusur godina kultura je sporedna igra vlasti u kojoj su nacionalne institucije gažene i prezirane, kazuje Žarko Komanin („Knj. novine”, jul-avg. 2009).

Ko ne voli knjigu, ne voli Srbiju, napisa Nataša Marković.

Znalac, svedok i učesnik Srba Ignjatović veli: „Kultura i umetnost su, kako nedavno neko reče, prepušteni zanesenjacima, darovitim pojedincima. I oni, začudo, istrajavaju, makar da je svetlost koju šire nalik na žišku, svica u tami. Ozbiljne kulture nema bez ozbiljne države.” A kako se kao umetnik opstaje, kaže: „Bitka za preživljavanje podrazumeva jagmu, bespoštednu borbu za svaku mrvicu, zverinjak. Na tom razbojištu danas egzistiraju umetnici. Ko dočeka penziju samostalca, onaj zlehudi minimalac, tu državnu milostinju, teško da će imati za hleb i vodu.”

Ali i pored svega, pisci pišu, slikari slikaju, iako to od njih niko ne traži. I niko ih za to ne plaća. Pogotovo u Srbiji, gde političari ignorišu umetnost i kulturu... i ne haju da „kakva je kultura, takva je i vlast”.

Književnik, živi u Trešnjevici kod Arilja

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.