Subota, 18.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: MILOVAN DANOJLIĆ, književnik

Ostareli fakir koji živi na ekserima

Jugoslavija? Previše se stidimo i kajemo zbog iluzija koje smo gajili o zajedničkoj državi Južnih Slovena. To je jedan od naših velikih i časnih poraza
Строг сам – нису ми потребни критичари. Шта год о мени рекли, ја сам у порицању отишао даље од њих. Поезија, између осталог, полаже тежак испит из искрености. Строгост упућује на скромност, а скромност је ствар интелигенције, до које веома држим (Фото: Томислав Јањић)

U pesničkoj knjizi Milovana Danojlića „Životi, životi”, koju je upravo objavila izdavačka kuća „Albatros plus”, u pesmi „Imovno stanje”, pesnik kaže: „Na ničijoj zemlji – bezemljaš, / Pokazuje ti se malo-pomalo kao / Da imaš samo ono što nemaš, / Što si rasejao ili drugima dao, / A tebi, kao ukrasni kraj besede, / Ostade ono što niko ne htede”.

Milovan Danojlić (1937), akademik, jedan od najznačajnijih srpskih pisaca, pesnik, romansijer, esejista, satiričar, putopisac, književni prevodilac, predsednik je Srpske književne zadruge. Knjiga „Životi, životi”, slatka i gorka, više gorka, poema je o jednom životu, autobiografski roman u stihovima.

Živimo u vremenu u kojem su godine „hladne, gladne, dosadne”. Niste baš optimista?

To o hladnim i gladnim godinama odnosi se na razdoblje između 1945. i 1953, na vreme mog detinjstva i dečaštva. U današnjoj praznini ima malo više topline, zasićenosti, pa i cirkuzantske zabave, ali onima koji stupaju u život možda je i teže nego nama iz sredine dvadesetog veka. Svako ko je iole upoznao istoriju mora biti pesimista. Ljudi hiljadugođima ponavljaju iste greške i nikako da se opamete. Kao da ne mogu bez ratova, nesreće i zla. Kao da je spokojan i skladan život na zemlji nemoguć. Ja sam pesimista koji nije izgubio svaku nadu. Jedan jedini pravednik u stanju je da iskupi čitav narod kome pripada.

I na sve to dođe starost u kojoj se posrće „kroz mulj i kroz ilo”. He radujete se zrelim godinama?

U duhovnom smislu starost ima nesumnjivih prednosti, ali ju je fizički teško nositi. Previše sam video i iskusio da bih se zaletao u ludovanja. A bez toga nema pravog življenja. Pa sad, birajte...

Slutite da je vaša vrednost  – osrednja. Zašto ste toliko strogi prema sebi?

Prvo, vrednost i osrednjost se rimuju, što nije slučajnost, a drugo, beogradske ulice su zakrčene genijima, oni se međusobno oslovljavaju s Geki, pa mi više odgovara da budem kulučar na polju ritma i rime, nego takav velikan. Nisam imun na zahteve sujete, ali mi je istina važnija i draža. Možda je moja skromnost plod silne neskromnosti i razočaranja u ono što sam dostigao. Strog sam – nisu mi potrebni kritičari. Šta god o meni rekli, ja sam u poricanju otišao dalje od njih. Poezija, između ostalog, polaže težak ispit iz iskrenosti. Strogost upućuje na skromnost, a skromnost je stvar inteligencije, do koje veoma držim.

Sebe doživljavate kao ostarelog fakira koji živi na ekserima i brigama. Jeste li vi pesnik mazohista?

Neprestano odmeravanje svojih težnji, reči, činova i želja, stalno polaganje računa pred svešću i savešću, i jeste svojevrsna mazohistička pustolovina. Fakirski performans je karikaturalni oblik tog, duhovnog preispitivanja i kinjenja, u životu i u pesmi. Bodler je u tome nenadmašni majstor i učitelj, a ja sam ga tokom pola veka prepevavao. Samomučenje, ponekad, dovodi do oslobađajućih uvida i obasjanja.

U jednoj od pesama kažete: „Postoji i kad se izgubi bitka, / Izvesna dobit od gubitka”. Narod smo koji slavi i svoje poraze?

Porazi su poučniji i ljudskiji od pobeda. Pobede zaglupljuju. Pogledajte šta sve danas čine svetski moćnici, pa ćete se uveriti u tačnost ovoga što rekoh. Pouke od poraza su nepotrošive, dok se kapital pobednika iz dana u dan troši i izopačuje. Ovaj niz gubitaka, od početka devedesetih, učinio nas je mudrijim nego što smo bili. Ostaje nam da jačamo iznutra i da verujemo u pobedu vrhovne pravde, bez trijumfa.

Svoje bližnje gledate „krajičkom oka, nepoverljivo i žmireći”. Sudite im, kažete, „prestrogo i s visoka”.

Ružna navika, porok stečen u dugom tuđevanju i samovanju. Kao i svaki odgovoran čovek, pesnik je dužan da deli sudbinu svojih saplemenika i savremenika, da otvori sva vrata i prozore u kuli od slonove kosti. Jedan deo naše elite prebrzo se i olako udaljio od naroda. U Francuskoj je to još izraženije. U bezvazdušnom i bezljudnom prostoru sve vene, pa i reči, a s njima i naša veza sa životom. Pesmica koju navodite sročena je u samokritičkom nadahnuću, kao pokajanje.

Životni prostor nam se sužava, ostali smo bez toplog mora, kupamo se u sopstvenoj suzi. A svetski moćnici bi, izgleda, da od Srbije naprave malu Jugoslaviju?

Šta god nameravali, njihovi su planovi nedovoljno ozbiljni i slabo promišljeni i, u sudaru sa stvarnošću, završiće na otpadu, ranije ili kasnije. Moćnici nisu svemoćni, kako nam se ponekad čini. Važnije je utvrditi šta mi, sami, hoćemo, moramo i možemo. Jugoslavija? Previše se stidimo i kajemo zbog iluzija koje smo gajili o zajedničkoj državi Južnih Slovena. To je jedan od naših velikih i časnih poraza. Kakva god bila, obezbeđivala je ljudima više dostojanstva od „nezavisnih” protektorata u kojima su se s njenim raspadom obreli. Uništili su je domaći egoisti, sitne duše i pijane siledžije iz belog sveta.

Oni rade šta im kad padne na pamet: juče rasturiše državu, sad bi da je nekako skrpe. Da smo imali snage da nastupimo složno i zajednički, niko nam ništa ne bi mogao. Sad valja oživljavati Srpstvo i Srbiju. Srećom, ima se šta obnavljati, sve je zapušteno, od jezika do demografije.

Velika Britanija izlazi iz Evropske unije. Za našu vlast taj put nema alternative. Dugo ste u Francuskoj, kako doživljavate tvorevinu zvanu Evropska unija?

Kao konstrukciju Velikog Kapitala, predvođenu odnarođenom i dobro plaćenom birokratijom. Od evropskih dostignuća u raznim oblastima rada i stvaralaštva ima se šta naučiti i preuzeti, i bez posredovanja te birokratije, onako kako su to činili naši prosvećeni preci u prošlom i pretprošlom veku. Sve će to, jednog dana, samo od sebe doći na svoje mesto. Ni samoupravljanje nije imalo alternativu, a danas, ko ga se još seća? Glavno je sačuvati zdravu glavu i ne gubiti iz vida osnovne državne i nacionalne interese.

Na najvećem udaru terorista upravo je, barem zasad, Francuska. Kako će se ovo završiti?

Francuska je imala nesreću da se, oko 1970, odrekne statusa za koji se De Gol borio i izborio i da se vrati u čelični zagrljaj saveznika iz dva rata. Terorističku reakciju su izazvali ratni pohodi u kojima je morala da učestvuje. Pragmatični Englezi su se trgli, i predlažu suđenje Toniju Bleru, koji ih je uvalio u opasnost. Francuska levica je oslabljena, niko više ne negoduje. Francuzi su stari, zreo narod i svakako će naći odgovor na zlo koje ih je sustiglo.

U Hrvatskoj, koja je u EU, povampiruje se fašizam, a Evropa ne reaguje. Kako je to moguće?

To samo pokazuje koliko nas ozbiljno uzimaju, i Hrvate, i nas, i naše sporove. A i mi bismo bolje učinili da ne obraćamo preveliku pažnju na tamošnje ispade. Moramo brinuti o položaju naših sunarodnika, ostalo je njihova unutrašnja stvar. Valjda će se i tamo jednog dana pojaviti neko razuman, a mi im pamet ne možemo uterati u glavu.

Leta provodite u rodnim Ivanovcima, gde ste sagradili i crkvu. Kako vam srpsko selo, koje je oduvek hranilo Srbiju, izgleda danas?

Tužno i pusto. Ispražnjeno. Polumrtvo. U očekivanju trenutno teško zamislivog preporoda. A preporod mora doći. Ja, iako pesimista, verujem da će život imati poslednju reč. Šumadija je, u prošlosti, nekoliko puta zamirala, praznila se, i ustajala iz mrtvih. Zemlje i narodi ne umiru tako lako.

Država nezainteresovana za SKZ

Srpskoj književnoj zadruzi, koja traje 125 godina, država ništa ne pomaže, kao da se raduje njenom nestanku. Kako to objašnjavate?

He znam da li je tolika nebriga stvar nekog smišljenog plana, siromaštva ili neznanja. Šta god bilo, rezultat je porazan. Otkako sam se našao na čelu Upravnog odbora, posao mi se svodi na uzaludno moljakanje pomoći. Bio sam i kod zamenika ministra kulture koji nam reče da moramo da podnosimo projekte. „Podneli smo ih“, rekoh, „godine 1892”. He znam da li je razumeo šta sam mu rekao. Izlaženje „Kola”, ove godine, pomogli su visoko svesni pojedinci: pesnik Matija Bećković, poslovni čovek Branislav Baćović, Udruženje crnogorskih Srba iz Podgorice, Đorđe Nikolić iz Čikaga, te jedan naš rodoljub nastanjen u Africi, a pomoć je obećao i jedan poznati fudbalski klub. To su poslednji vitezovi zadrugarstva, svesni važnosti najstarije srpske izdavačke ustanove. Što se države tiče – ona, očigledno, nije zainteresovana za ovo znamenje naše kulturne baštine.

Komentari22
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.