Četvrtak, 01.12.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
SRPSKI STRATEŠKI POLjOPRIVREDNI PROIZVODI

Da Vojvodina postane žitnica Evrope

Timovi stručnjaka pišu strategije, a one završe u fiokama, poslednja samo što je napisana već je neko zaključio da ne valja i da ju je potrebno menjati. Kako lepe želje pretvoriti u konkretne rezultate
(Фото Танјуг)

Novi Sad – Generacije u Srbiji rasle su u uverenju da Vojvodina može biti žitnica Evrope. Ali koji su to važni, strateški proizvodi kojima bismo hranili i sebe i, eto, te evropske države, generacije do danas nisu jasno čule. Pšenica, kukuruz i repa jesu u dugoj tradiciji poljoprivredne proizvodnje u Vojvodini. Zemlja i klima pogodovale su tome, a pitanje je koliko je u svemu strateškog promišljanja države i njene agrarne politike.

Stručnjaci koji ove godine predviđaju veliki rod kukuruza smatraju da ta biljka može biti strateški poljoprivredni proizvod Srbije. Ali šta učiniti s njim, izvesti ga ili prerađivati dalje i koristiti za stočarstvo? Prosečno se u Srbiji proizvede šest miliona tona kukuruza, a ove godine biće ga znatno više.

Olga Čurović iz Poslovnog udruženja za industrijsko bilje iz Novog Sada kaže da je, prema njenim podacima s terena, reč o oko osam miliona tona. Isto tako, ona očekuje i rekordni rok suncokreta, oko 700.000 tona, što je za 50.000 tona više od godišnjeg proseka u Srbiji.

– Tome su najviše pogodovali klimatski uslovi. Što se tiče agrarne politike države, pošto smo prešli na kapitalistički sistem privređivanja i ovakvo je stanje u državi, sad se smanjuju sredstva za podsticaje, ali ono što bi moglo da se uradi jeste veća stimulacija izvoza u svim granama. To bi pomoglo – smatra Čurovićeva.

Kukuruz, po njenim rečima, za Srbiju kao malu zemlju jeste važan da bi poljoprivredna proizvodnja opstala, pogotovo stočarska i mlekarstvo, a tražen je i kao izvozni proizvod.

Vuk Radojević:
Osim u prerađivačke, neophodno je podsticati i u skladištene kapacitete, kako bi proizvođači sami upravljali svojom sudbinom, mogli da sačuvaju proizvode i kasnije ih iznesu po povoljnijim uslovima na tržište...

Svake godine iz Vojvodine stigne oko četiri miliona tona kukuruza, a polovina od toga, navodi nekadašnji predsednik Odbora za poljoprivredu Privredne komore Vojvodine Đorđe Bugarin, potrebna je za domaće potrebe, dok se ostalo može izvesti. I on računa da će ga ove godine biti više. Srbija ipak, po njemu, nema strateške proizvode u poljoprivredi i sve se „više-manje dešava slučajno”, uz uticaj klimatskih uslova.

– Loše se vodi agrarna politika. Čak i strategija koja postoji se ne primenjuje. Uvek ju je donosila vlada, što je pogrešno, jer se tako strategija menja od jedne do druge vlade. To treba da bude skupštinski akt koji bi bio putokaz proizvođačima. Ovako, poljoprivrednici ne mogu da planiraju na duži rok, a kada toga nema, onda nema ni stabilnosti u proizvodnji, koju traže i oni koji uvoze naše proizvode – ističe Bugarin.

Vojvođanska jabuka, po njegovom mišljenju, ima šanse da postane strateški proizvod, jer se intenzivno poslednjih godina podižu zasadi, koriste sistemi protivgradne zaštite i navodnjavanja. Tu su, dodaje Bugarin, država i pokrajina dobro radile.

Tačno je, kaže resorni pokrajinski sekretar Vuk Radojević, da kukuruz ima dugu tradiciju u Vojvodini i da se u znatnoj meri izvozi, ali on misli da bi efikasnije bilo koristiti ga za dalju preradu, kako bi se podigla stočarska proizvodnja.

– Osim u prerađivačke, neophodno je podsticati i u skladištene kapacitete, kako bi proizvođači sami upravljali svojom sudbinom, mogli da sačuvaju proizvode i kasnije ih iznesu po povoljnijim uslovima na tržište – dodaje Radojević.

Urednica specijalizovanog portala za poljoprivredu Agrosmart Slađana Gluščević kaže da Srbija nema ni strateški proizvod ni strateške dokumente koji bi definisali koji je to proizvod.

– Timovi stručnjaka pišu strategije, a one završe u fiokama, poslednja samo što je napisana već je neko zaključio da ne valja i da ju je potrebno menjati. A pritom, sve je to mnogo koštalo. Ako nemamo projekciju barem na deset godina i ako se to što je napisano ne počne realizovati, naravno da neće biti rezultata – navodi ona.

Kukuruz je za nju prva asocijacija kada se govori o strateškom proizvodu, jer njega najviše izvozimo i na njemu najbolje zarađujemo.

– Onda čujemo sa svih strana ocene kako to nije pametno, kako bi trebalo tim kukuruzom hraniti svinje pa praviti kobasice i njih izvoziti. Naravno, ne treba biti previše mudar da bi se to zaključilo, ali je to nažalost samo još jedan spisak lepih želja jer očito već godinama nismo kadri da smanjimo izvoz sirovine, a povećamo izvoz proizvoda s većim stepenom prerade. Zato moramo prvo da vidimo šta smo sposobni da proizvedemo po konkurentnoj ceni na svetskom tržištu, da postignemo da tih proizvoda imamo dovoljno i stalno i da li to onda imamo kome da prodamo, pa tek onda da ulažemo u prerađivačke kapacitete – zaključuje.

Soja, po njenom mišljenju, jeste biljka koja ima perspektivu i daje poljoprivrednicima stabilnost. Kako kaže, uhvatila je koren, postala jedna od vodećih kultura u Vojvodini, a ovih dana, mada je to viđano i ranijih godina, po nju dolaze kupci iz Nemačke, Austrije i drugih zemalja i plaćaju je bolje od domaćih kupaca.

– Početkom ove nedelje strani kupci plaćali su je od 330 do 350 evra po toni, a naši otkupljivači daju 316 evra. Razlog zbog kojeg traže našu soju je taj što ona nije genetski modifikovana i stoga se dobro kotira. Eto, taj proizvod je jedan od onih kojim bi se trebalo strateški baviti – procenjuje Slađana Gluščević.

Kada je reč o pšenici, Đorđe Bugarin navodi da tu biljku imamo na oko 600.000 hektara, od čega je polovina u Vojvodini, gde se godišnje proizvede oko tri miliona tona, od čega je polovina dovoljna za domaće potrebe.

– Problem je što je pšenica vrlo nestabilna, nemamo je razvrstanu po kvalitetu, a državu ništa ne košta da traži otkup po kvalitetu. Ovako, svi imaju istu cenu i motivisani su da imaju isti prinos, ali ne i kvalitet. To smanjuje šansu da Srbija bude ozbiljan izvoznik pšenice – dodaje.

Pod šećernom repom je, prema podacima Bugarina, između 35.000 i 50.000 hektara, a Srbija bi tu, smatra, mogla da ima 100.000 hektara. – Razbijen je reproduktivni lanac, a vlasnici šećerana su monopolisti u toj poljoprivrednoj proizvodnji – navodi on i dodaje da u toj oblasti stabilnost imaju samo veliki proizvođači, s dobrom poljoprivrednom opremom, s obzirom na zahtevnost ove kulture, a da oni manji teško mogu da izađu na kraj s repom.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.