Kad na glavi raste trešnja

„Stvarati animirane filmove znači imati svest o granici između sopstvenog identiteta i sveta koji te okružuje”, kaže Kodži Jamamura, poznati japanski reditelj i animator, koji u svojstvu specijalnog gosta i predsednika žirija boravi u Čačku od 7. do 11. septembra na međunarodnom festivalu animacije Animanima 2016. Organizatori festivala najavljuju retrospektivu filmova, ali i master klas na kome će ovaj jedinstveni, apartni autor govoriti o izvorima inspiracije i estetičkim načelima na kojima su nastajali njegovi filmovi. Od vremena kada je kao trinaestogodišnjak napravio prvi film, do danas, prošlo je više od tri decenije tokom kojih je izgradio prepoznatljiv umetnički izraz. Na svetsku animacijsku scenu ušao je na velika vrata filmom „Glavagora” (2002) koji je pobrao nagrade na velikim festivalima animacije (Ansi, Zagreb, Hirošima), a nominovan je i za Oskara 2003. godine. U filmovima koji će uslediti, „Seoski lekar” Franca Kafke (2007), „Mejbridžove žice” (2011) do najnovijeg „Satijeva ’Parada’” (2016), Jamamura vodi živ, uzbudljiv umetničko-intelektualni dijalog sa evropskim kulturnim nasleđem, oplemenjujući ga detaljima japanske tradicionalne umetnosti i razumevanja univerzuma.

Junak Vašeg filma „Glavagora” doživljava zaista neobičnu stvar: na vrhu njegove glave raste stabalce trešnje. Svedoci smo neobičnih vizuelnih transformacija koje prate glas naratora i tradicionalna muzika.

Film je zasnovan na tradicionalnoj japanskoj Rakugo priči Atama-jama, ali je radnja smeštena u savremeni Tokio. Takeharu Kunimoto govori i improvizuje na instrumentu šamisen, u starom muzičkom stilu karakterističnom za pozorišta No i Kabuki. Izvor inspiracije za film bilo je Ešerovo delo „Tri sveta”. Pitanje koje film postavlja je: da li svet zaista postoji? Ili je samo san „mozga u tegli”? (mozak odvojen od tela, kao u SF filmovima, koji u posebnim uslovima prima spoljne impulse i kreira novu stvarnost, prim. M. A.)

U opusu Franca Kafke je značajan broj pripovedaka. Zašto ste se odlučili baš za onu u kojoj lekar primi hitan poziv usred noći i krene zapregom kroz vejavicu u susret apsurdnom događaju?

Mislio sam da bi „Seoski lekar” u formi monologa bio vrlo pogodan za film zbog elementa nedostižnog cilja, tako tipičnog za Kafku. Uz to, priča ima mnogo simboličkih tema i predmeta kao što su bolest, smrt, porodica, neuzvraćena ljubav, eros, sneg, cveće, genitalije, rane, crvi, horovi, misteriozni seljaci i drugo.

Da li je Kafkin aforizam u uvodu filma – o putu kojim hodamo kao užetu koje nije razapeto u vazduhu, već je prostrto po zemlji i lakše ćemo se saplesti nego popeti – vrsta upozorenja ili ultimativni pesimizam?

Uneo sam taj deo u film jer sam verovao da će pomoći boljem razumevanju „Seoskog lekara”. Svakako, interpretacija se razlikuje od osobe do osobe. Iako ovaj aforizam pomalo liči na šalu, za mene je to osoben način na koji Kafka izgovara istinu dajući jedinstven pogled na naše stereotipe.

Fotograf Edvard Mejbridž zadužio je istoriju pokretnih slika eksperimentom iz 1878. godine u kome je sistemom uzastopnih snimaka foto aparatima uspeo da kaptira faze kretanja konja u galopu i onaj čudesni trenutak u kome nijedna konjska noga ne dodiruje tle. U filmu „Mejbridžove žice” zaokupio vas je fenomen vremena.

Film govori o nepovratnosti vremena. (Jednom prilikom sam pitao suprugu: Naša kćer je tinejdžerka, ali GDE je nestala ona beba?). Film govori i o nepovratnosti u umetnosti. Inspirisao me je Bahov Rakov kanon koji se može svirati i unazad, njegova simetrija, palindrom. Film je trebalo najpre da se zove „Rakov kanon”, ali sam video Mejbridžov eksperiment sa konjem koji trči, prekida žice i okida aparate u sukcesivnim snimcima. Konj je metafora vremena. U kulturi postoji relacija između vremena i životinja. Film je neobičan, dešava se da ga ljudi ne razumeju, čak žene u publici plaču. Umetnost i vreme su u vezi sa entropijom i ljudskom voljom.

U „Glavagori” je japanska tradicionalna muzika; u Seoskom lekaru hor dečaka peva u starogrčkim muzičkim skalama, a onostranu atmosferu naglašava neobični instrument ondes martenot; u Mejbridžovim žicama Bah i originalna muzika slavnog kanadskog kompozitora Normana Rožea. Očigledno je da intenzitetu i upečatljivosti Vaših filmova značajno doprinosi sadržina zvučne slike. Vaš najnoviji film, „Satijeva ’Parada’”, koji je svetsku premijeru imao na ovogodišnjem izdanju festivala u Ansiju, predstavlja animiranofilmsku posvetu jednom značajnom kompozitoru.

Još od svojih dvadesetih godina upoznat sam sa delima Erika Satija, ali ono što me je nekako posebno opčinilo bila je interpretacija „Parade” u izvođenju holandskog džez muzičara Vilijema Brojkera. Dok sam preslušavao njegovu obradu teme, počeo sam da u mislima oživljavam vizuelni izgled baleta, i to je bila moja neposredna motivacija da snimim ovaj film. Na izložbi posvećenoj Satiju, održanoj u Japanu 2000. godine, video sam dizajn, skice i dokumenta vezana za „Paradu” i oni su postali osnova dalje vizuelizacije. Saznao sam više i o Satijevom karakteru, pa su i detalji iz njegove biografije našli mesta u filmu. Satijeva Parada naprosto zrači umetnošću filma, u njoj su prisutni elementi džeza i popularnih pesama, uz zvučne efekte buke. Ona je po svojoj suštini u potpunosti primer savremene umetnosti. Nadam se da će moja animacija uspeti da pokrene jedan ponovni osvrt na koncept savremene umetnosti kakav se danas zagovara.