Utorak, 24.05.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Šumadijski bluz: ne još, znači – da

U političkim kuloarima se odavno prave kombinatorike, naručuju istraživanja i odmerava ko su favoriti na predsedničkim izborima koji nas očekuju tek maja sledeće godine

Ako Ivica Dačić hitno reaguje na samouverenost Tomislava Nikolića da će osvojiti još jedan predsednički mandat i ako istakne da je još rano govoriti o izboru za novog stanara na Andrićevom vencu, to je onda siguran znak da se kampanja uveliko zahuktava.

Čim Ivica kaže da je rano govoriti o tome, a on se samokandidovao pre gotovo godinu dana, nema dileme da je to potvrda da su početkom ovog septembra zazvonila dva zvona. Jedno za polazak dece u školu.

I drugo za polazak u predsedničku kampanju. U političkim kuloarima se odavno prave kombinatorike, naručuju istraživanja, rešava jednačina koja, zapravo, ima samo jednu nepoznatu: da li će se Aleksandar Vučić ipak kandidovati, kako to već sumnja Voja Šešelj koji je, naravno, poput Ivice, osetio potrebu da s nešto više razorne retoričke artiljerije izbombarduje šefa države, pokušavajući da načne iznenada probuđeno samopouzdanje svog kuma i vojvode.

Kako su svojevremeno, istovremeno s Vučićevom tvrdnjom da se neće kandidovati za predsednika, pojavila istraživanja da bi on bio siguran pobednik – samo kada bi hteo – ostala je sumnja da se, pod izvesnim okolnostima, premijer ipak može predomisliti.

Jedini razlog za njegovu kandidaturu, koji će on, naravno, zadržati samo za sebe, jeste uverenje da Toma, ili neki drugi kandidat u naprednjačkoj rezervi, poput Nikole Selakovića ili Zorane Mihajlović, srpske verzije Kolinde, neće biti siguran pobednik maja 2017. godine.

Vučić zna da kandidat koji ima njegovu podršku mora da pobedi. Svaki drugi rezultat bi predstavljao početak narušavanja njegove, za sada neprobojne aure. To su znali Ivica Dačić i Rasim Ljajić kada su se davno samoupisali u kandidate. Razlog za to je bio njihov neprevaziđeni trgovački talenat. Kandidaturama su obezbedili mesto u vladi, tako da se čini da iz Nemanjine ima više predsedničkih kandidata nego iz opozicije.

Ivičina i Rasimova poruka je bila jasna. U njima deo birača može videti alternativu kandidatu građanske opcije koju za sada cilja ombudsman Saša Janković, te ga oni mogu dodatno oslabiti, ili bi svojom pojavom dezorijentisali javno mnjenje i time čuvali leđa glavnom Vučićevom kandidatu.

I ako se dogodi da bude igrao solo, Ivica s ogromnim iskustvom i s više političkih života nego mačka, koja je pokazala da se hrani bananama i preživljava bez vazduha u koferu, predstavlja veći potencijal od zaštitnika građana. Saša je svakako bolji izbor od nekoga iz ekipe međusobno posvađanih demokrata, ali je njegov hendikep neprepoznatljivost u predgrađima velikih gradova i selendrama gde retko prolaze kandidati koje proizvodi beogradski krug dvojke.

Predsednik SANU Vladimir Kostić je izričito rekao da odbija svaku pomisao na kandidaturu. Mudri dr Kostić, kao iskusni neurolog, zna kako funkcioniše nervni sistem u Srba, a naročito njihovih narodnih predstavnika, te je shvatio kako je izvesnije da bi na kraju kampanje postao sam sebi pacijent, umesto da bude predsednik države.

Svaki strateg političkih kampanja bi, međutim, poželeo da ima Ljajića kao proizvod koji treba izbrendirati i ponuditi ga biračkom tržištu, jer bi eventualna pomisao da Bošnjak postane predsednik Srbije, a Rasim, uzgred, ima više podrške među Srbima nego među svojima, lepo odjeknula u mnogim ambasadama.

Zato, kada vidite da Ivica ili Rasim skaču u ladan Dunav, skačite i vi. Ne pitajte zašto. To njih dvojica bolje znaju i zato ne brinite za svoju sudbinu. Čak i ako prestanete da dišete, vi ste samo prešli u drugi oblik života. U najgorem slučaju, pretvorićete se u zlatnu ribicu. Ta ribica će, ako je reč o Ivici, ponuditi da se odrekne svoje kandidature u znak koalicionog mira i prosperiteta, uz zvaničnu podršku crvenih kandidatu SNS-a. Potom će to učiniti i Rasim. To može biti strategija za pobedu kojoj se mogu isprečiti Vojislav Šešelj i Boško Obradović iz „Dveri” koji su spremni za kampanju.

Pošto je pojeo Haški tribunal i vratio se u otadžbinu po šampite, Voja Šešelj kao desert svoje političke karijere ipak sanja veliki kanabe u Andrićevom vencu. Ali, prema poslednjoj izjavi, zna što i svi ostali: ne zna šta je odlučio Vučić!

Nije Toma uzalud, izrekavši već legendarno „not jet” (ne još), osim što je pokazao da engleski govori bolje od Ivice, Srbima već sutradan poslao još jednu poruku – da je Šumadinac, ipak, lukavo biće i da se „ne još”, pretvorilo u „da”. Znači li to da se dogovorio s Vučićem ili je njegova namera da uđe u borbu za drugi mandat, šumadijski bluz kojim će izvući podršku od premijera?

Kada se Toma odrekao funkcije predsednika stranke i prepustio je svom nasledniku, stavljajući sebe u ustavni okvir slabog šefa države, u odnosu na vladu i parlament, učinio je potez dostojan svakog poštovanja. Tako je postao antiteza Borisu Tadiću, koji je, halapljivo zgrabivši svu vlast, demokrate za dugo vreme odvojio od nje.

Ali, kada su Toma i Vučić puštali suzu dok se Toma patetično odricao mesta šefa naprednjaka, i on i Vučić su znali kako će mnogo kasnije tračariti kako su, pre toga, sekli crni luk. Zvanično, oni nisu u sukobu. Nezvanično, ni jedan ni drugi nas nisu ubedili u ovo prvo.

Pet godina, koliko traje predsednički mandat, Toma je uglavnom mirno proveo štancujući ordenje i deleći ih kao bombone. Ali, ko je verovao da će se njegove političke ambicije zadovoljiti samo jednim mandatom, pošto je sreo voljenog Putina, slikao se s Obamom, odlikovao posmrtno druga Čaveza, amnestirao džeparoše i ko je verovao da će mu se baš fućkati ako ostane i „Toma bez zemlje”, kada je već ostao i bez stranke – taj ne razume tajnu šumadijskog karaktera.

Oni se teško mire sa sudbinom da im je predodređena sudbina da večno budu u ulozi broja „dva”. Najpre je Toma bio iza Šešelja, potom Borisa i sada Vučića. Njegov izlet u „broja jedan” nije trajao dugo, ali je omogućio svima sve ostalo. Hoće li mu se Vučić odužiti svojom podrškom?

U tvrđavi u Bajčetini, uz čašicu tomovače, Toma zna da se u njegovu sudbinu mogu umešati čak i Ujedinjene nacije. Ako Vuk Jeremić ne postane generalni sekretar Svetske organizacije, možda potraži utehu na njegovom kanabetu? To bi, međutim, značilo da Vuk ne želi da postane Toma, već Vučić, što bi Vučića nateralo da se ponaša kao vuk.

Tako se ispostavlja da veliki svet, često iz nehata, umeša prste u izbor Srba.

Komentari15
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.