Ima li emocija u savremenoj umetnosti

Ovih dana počelo je postavljanje radova na dve lokacije na kojima će se od 23. septembra do 6. novembra odvijati 56. Oktobarski salon – u Muzeju grada Beograda (Resavska 40b) i u Kulturnom centru Beograda. Kako je novinarima rekao Dejvid Eliot, selektor i kustos ove naše najznačajnije manifestacije u domenu vizuelnih umetnosti, iako je sve radove video odavno tek sada počinje da sklapa sliku o tome kako će izložba, zapravo, izgledati i kaže da mu se sviđaju obrisi onoga što vidi.

Kako je objasnio ovaj Britanac, kustos, pisac i profesor moderne i savremene umetnosti, čije je iskustvo u oblasti rukovođenja muzejima i kustosiranja sličnih izložbi veliko, pod naslovom „Ljubavni zanos” (po ugledu na pesmu Žana Pola Egita Martinija iz 1784) izlagaće 67 umetnika. Neki su došli po direktnom Eliotovom pozivu, neki putem javnog konkursa, od tog broja 19 je iz Srbije, a ima 66 odsto žena. Pozivajući se na prvi Jesenji salon, održan u Parizu 1903, kada su bile izložene slike tada još uvek nepoznatih umetnika kao što su Pjer Bonar, Anri Matis, Pol Gogen i drugi, Eliot kaže da mu je namera da na ovom salonu, svojevrsnom „dalekom rođaku” pariske smotre, da omaž toj slavnoj prošlosti. Ovogodišnja manifestacija idejno će baštiniti ulogu emocije u savremenoj umetnosti i načinima na koji se ona može dočarati, imajući u vidu različite kako istorijske tako i aktuelne paradokse, dok će radovi biti u raznovrsnim medijima. Na pitanje zašto je umetnike ograničio na one mlađe od 40 godina, što je kod nekih članova Odbora salona izazvalo, kako priznaje, i negodovanje, Eliot objašnjava:

– Odlučio sam da na taj način ceo proces otvorim za ljude koji su mlađi i koji, obično, nemaju pristup međunarodnim bijenalima, a tako je bilo na pariskoj postavci koju sam pomenuo. Pomislio sam da je to dobra ideja i nisam dozvolio da me od toga odvrate.

Izrazivši nadu da će salon opravdati visoke standarde, ministar kulture Vladan Vukosavljević podsetio je na odluku da se ustanovi princip njegovog bijenalnog organizovanja.

– Mi ostajemo na stanovištu da će se to pokazati kao dobro, da je ritam održavanja na dve godine u okolnostima koje postoje i kod nas i u svetu bolji i da pruža mogućnosti da se dobije više sredstava i pažnje. Bijenale zahteva i složeniju organizaciju i malo više novca, a ideja je bila da se Beograd u narednim godinama pozicionira na mapi kulturnih događaja tog tipa u Evropi, a kako je Eliot, čija je reputacija značajna, i rekao, na prostoru od Istanbula do Liona nema ovako značajne bijenalne manifestacije – ocenio je Vukosavljević.

Salon će biti otvoren uz nekoliko performansa: u 18 sati na platou ispred Kulturnog centra Beograda „Sekiru” će izvesti Nezaket Ekidži (Turska) dok će od 20 sati u Muzeju grada Beograda pred posetiocima biti „Kandid” Marijane Han (Nemačka) i „Nikada neću prestati da volim te” Dejana Markovića (Srbija), kao i ambijentalna instalacija „Linije, redovi, kolone” Ivane Ivković (Srbija).

„Bregzit” je loša odluka

Dejvid Eliot (Foto Rade Krstinić)

U uvodnom tekstu kataloga za „Oktobarac” Eliot piše o svojim idejnim zamislima u tekstu „Ljubav u doba mržnje”, čiji je prvi pasus naslovljen sa „Plutajući svet”. Upitan gde je mesto ljubavi u savremenoj umetnosti i ima li prostora da se o jednom tako arhetipskom fenomenu, čija je priroda fluidna, kaže nešto novo i to na neki novi način, gost iz Velike Britanije za „Politiku” kaže:

– Nakon što i vi i publika vidite izložbu voleo bih da mi odgovorite na to pitanje, da li ste videli neki novi pristup za koji ja verujem da je moguć i da ga ima. Ljubav je komplikovana stvar i, iako nije reč o novitetu jer su je, verovatno, osećali i neandertalci, neke je životinje osećaju iako to mi ne možemo da uvidimo, baš ta kompleksnost daje šanse za nove interpretacije njene uloge. Savremeni svet to dodatno komplikuje, različite društvene restrikcije, uloge, odnosi, čini mi se da ljudi retko u šta veruju danas. Stoga, ima prostora da se o povezanosti svega toga govori.

Objašnjavajući da ljubavni zanos, kao i svaki strastan trenutak u bilo kom smislu, traje tek dok se okom trepne, a da ljubavni bol ponekad ne prestaje nikada, ističete još nešto: „u novije vreme neravnoteža između užitka i boli dostigla je vrhunac”.

– Harmonija je izgubljena. Neravnoteža postoji u toliko mnogo oblasti života. Politika još odavno ne nudi rešenja. Nekada je opozitno vlasti postojala opozicija ali je to vreme prošlo. Danas partije koje su na različitim spektrima dobijaju novac od manjine čije ideje promovišu, bilo da je reč o biznisu i kapitalistima ili sindikatima. Većina nikog ne zanima, o javnom interesu niko ne misli. A to dovodi do pogrešnih rešenja jer se stanovništvo oseća zapostavljenim.

Da li mislite da je ta neravnoteža uticala na nedavnu odluku Ujedinjenog Kraljevstva da napusti EU, koju su doneli njeni građani na referendumu?

– Apsolutno. To je bila užasno loša odluka, a stanovništvo je glasalo, čini se, izvan partijskih linija. Kampanja za izlazak bila je prljava, ljudi koji su to zagovarali manipulisali su glasačima kako bi kanalisali njihovo nezadovoljstvo disbalansom o kojem govorim. Uzrok neravnoteže je politički, ali čisto britanski, to nema veze sa izbeglicama i bilo je odvratno to tako postaviti. Odlučio sam posle tog događaja da više vremena provodim u svojoj zemlji jer mislim da je važno da budem tamo i utičem na društvo putem kulture da sve to uvidi. Umetnost ima ulogu da preokrene stvari, ponekad bi trebalo biti i oštar kako bi se razotkrila sva apsurdnost te neravnoteže – zaključuje naš sagovornik.