Daleko su nordijske zemlje i sunce što sja

U čuvenom špageti-vesternu Serđa Leonea „Za dolar više” Klint Istvud stavlja glavu u torbu radi jednog dolara više u svojim bisagama. Automobilski radnici Henrija Forda stavljali su, početkom 20. veka, glavu u torbu radi pet dolara više na svom mesečnom kontu. Nemački sindikati, s glavom u torbi, iskamčili su minimalnu cenu rada od sedam dolara po satu. (Australijanci su dobacili do devet i po). Posle niza tranzicijskih godina, i Aleksandar Vučić je stavio ,,glavu u torbu” i odlučio da minimalnu cenu rada po satu (tzv. minimalac), podigne za čak devet dinara više!

Ruku na srce, Vučićev minimalac biće prilično manji od nemačkog, ali će istini za volju biti i nešto veći od mauritanijskog. Kako bilo, stvari se izgleda u Srbiji pomeraju sa mrtve tačke. I to nabolje. Finski ambasador Petri Ikonen sažeo je taj momenat napretka u jednoj rečenici: ,,Ako premijer nastavi ovako s reformama, Srbija će postati jedna dosadna nordijska zemlja”. Što se kaže – iz Ikonenovih usta u božje uši.

Jer, to bi onda značilo da je Srbija na korak od uređene države u kojoj su korupcija i nepotizam svedeni na minimum; u kojoj partitokrate gube bitku od stručnjaka; u kojoj caruju ljudska prava i slobode; u kojoj se jedan čovek ne pita za sve i svašta; u kojoj državne institucije nezavisno obavljaju svoj posao; u kojoj se prava radnika poštuju do imbecilnosti (što rek’o Radovan Treći); u kojoj se privreda ne prodaje strancima budzašto; u kojoj se prirodni resursi čuvaju kao zenica oka svoga; u kojoj su prosvetni i zdravstveni radnici poštovani i cenjeni; u kojoj nervozni vozači ne trube i ne psuju jedni druge po raskrsnicama i parkinzima naše zemlje ponosne; u kojoj je dozvoljeno kritikovati vlast bez povratnog stigmatizovanja kritičara od te iste vlasti; u kojoj prodržavni mediji ne forsiraju kočijaški rečnik u javnosti; u kojoj se birokratija ne ponaša kao da su građani tu radi nje; u kojoj vlast ne zaboravlja da je servis građana; u kojoj đaci-prvaci ne krive kičmu pod teretom petotonskih torbi; u kojoj se neodgovornim političarima ne gleda kroz prste; u kojoj građani rado uplaćuju porez državi jer znaju da će im se taj novac vratiti kroz socijalne programe; u kojoj svaka porodica od države dobija kompjuter i besplatni internet; u kojoj pešaci ne prelaze na crveno čak i kad je ulica pusta; u kojoj nema nepismenih i polupismenih; u kojoj su svi ljudi jednaki pred zakonom; u kojoj se rad i trud nagrađuju; u kojoj država garantuje mladim bračnim parovima krov nad glavom; u kojoj se na nacionalizam gleda kao na civilizacijski treš; u kojoj…

Nažalost, Srbija je svetlosnim godinama udaljena od nordijskih zemalja – što se između ostalog opaža i na primeru minimalne cene rada. Reč je, naime, o svotici nešto većoj od dvadeset jedne hiljade dinara – u kojoj trenutno uživa (sudeći prema procenama sindikata) između 300.000 i 350.000 ljudi. Dodajte pomenutoj cifri zaposlene koje poslodavci ,,drže” na „minimalcu” (dok im ostatak isplaćuju ,,na ruke” u kešu ne bi li ušparali koji dinar više na konto doprinosa), pa se zapitajte da li će i takvima biti povećana minimalna cena rada? Naravno da hoće – s tim što će im uvećanje od 1.586 dinara volšebno biti odbijeno od već pomenutog resta u kešu. „Nordijski” – nema šta.

S druge strane, poslodavci su verovatno u pravu kada tvrde da je povećanje minimalne cene rada po satu (sa 121 na 130 dinara), proizvod predizbornog (predsednički izbori se bliže) marketinga vlasti, kao i tobožnjeg funkcionisanja Socijalno-ekonomskog saveta (i mi se za nešto pitamo). No, u pravu su i oni koji tvrde da se ovdašnji poslodavci koji trenutno kukaju zbog povećanja minimalca, u velikom broju slučajeva (i vrlo rado), a pod krinkom antiradničkog zakona o radu (i veoma obilato), bave zaobilaženjem radničkih prava. Pritom, inspekcija rada drema kada je u pitanju kontrola poslodavaca koji šuruju s vlašću, dok su sudovi poslovično kilavi kada su radnički sporovi posredi. Što je najgore – i vox populi ima pravo kada tvrdi da mu jedna hiljadarka više u ispošćenom buđelaru dođe kao loto premija...

Daleko su nordijske zemlje i sunce što sja.

*Sociolog