Sreda, 08.02.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Daleko su nordijske zemlje i sunce što sja

U čuvenom špageti-vesternu Serđa Leonea „Za dolar više” Klint Istvud stavlja glavu u torbu radi jednog dolara više u svojim bisagama. Automobilski radnici Henrija Forda stavljali su, početkom 20. veka, glavu u torbu radi pet dolara više na svom mesečnom kontu. Nemački sindikati, s glavom u torbi, iskamčili su minimalnu cenu rada od sedam dolara po satu. (Australijanci su dobacili do devet i po). Posle niza tranzicijskih godina, i Aleksandar Vučić je stavio ,,glavu u torbu” i odlučio da minimalnu cenu rada po satu (tzv. minimalac), podigne za čak devet dinara više!

Ruku na srce, Vučićev minimalac biće prilično manji od nemačkog, ali će istini za volju biti i nešto veći od mauritanijskog. Kako bilo, stvari se izgleda u Srbiji pomeraju sa mrtve tačke. I to nabolje. Finski ambasador Petri Ikonen sažeo je taj momenat napretka u jednoj rečenici: ,,Ako premijer nastavi ovako s reformama, Srbija će postati jedna dosadna nordijska zemlja”. Što se kaže – iz Ikonenovih usta u božje uši.

Jer, to bi onda značilo da je Srbija na korak od uređene države u kojoj su korupcija i nepotizam svedeni na minimum; u kojoj partitokrate gube bitku od stručnjaka; u kojoj caruju ljudska prava i slobode; u kojoj se jedan čovek ne pita za sve i svašta; u kojoj državne institucije nezavisno obavljaju svoj posao; u kojoj se prava radnika poštuju do imbecilnosti (što rek’o Radovan Treći); u kojoj se privreda ne prodaje strancima budzašto; u kojoj se prirodni resursi čuvaju kao zenica oka svoga; u kojoj su prosvetni i zdravstveni radnici poštovani i cenjeni; u kojoj nervozni vozači ne trube i ne psuju jedni druge po raskrsnicama i parkinzima naše zemlje ponosne; u kojoj je dozvoljeno kritikovati vlast bez povratnog stigmatizovanja kritičara od te iste vlasti; u kojoj prodržavni mediji ne forsiraju kočijaški rečnik u javnosti; u kojoj se birokratija ne ponaša kao da su građani tu radi nje; u kojoj vlast ne zaboravlja da je servis građana; u kojoj đaci-prvaci ne krive kičmu pod teretom petotonskih torbi; u kojoj se neodgovornim političarima ne gleda kroz prste; u kojoj građani rado uplaćuju porez državi jer znaju da će im se taj novac vratiti kroz socijalne programe; u kojoj svaka porodica od države dobija kompjuter i besplatni internet; u kojoj pešaci ne prelaze na crveno čak i kad je ulica pusta; u kojoj nema nepismenih i polupismenih; u kojoj su svi ljudi jednaki pred zakonom; u kojoj se rad i trud nagrađuju; u kojoj država garantuje mladim bračnim parovima krov nad glavom; u kojoj se na nacionalizam gleda kao na civilizacijski treš; u kojoj…

Što je najgore – jedna hiljadarka više u ispošćenom buđelaru dođe nam kao loto premija...

Nažalost, Srbija je svetlosnim godinama udaljena od nordijskih zemalja – što se između ostalog opaža i na primeru minimalne cene rada. Reč je, naime, o svotici nešto većoj od dvadeset jedne hiljade dinara – u kojoj trenutno uživa (sudeći prema procenama sindikata) između 300.000 i 350.000 ljudi. Dodajte pomenutoj cifri zaposlene koje poslodavci ,,drže” na „minimalcu” (dok im ostatak isplaćuju ,,na ruke” u kešu ne bi li ušparali koji dinar više na konto doprinosa), pa se zapitajte da li će i takvima biti povećana minimalna cena rada? Naravno da hoće – s tim što će im uvećanje od 1.586 dinara volšebno biti odbijeno od već pomenutog resta u kešu. „Nordijski” – nema šta.

S druge strane, poslodavci su verovatno u pravu kada tvrde da je povećanje minimalne cene rada po satu (sa 121 na 130 dinara), proizvod predizbornog (predsednički izbori se bliže) marketinga vlasti, kao i tobožnjeg funkcionisanja Socijalno-ekonomskog saveta (i mi se za nešto pitamo). No, u pravu su i oni koji tvrde da se ovdašnji poslodavci koji trenutno kukaju zbog povećanja minimalca, u velikom broju slučajeva (i vrlo rado), a pod krinkom antiradničkog zakona o radu (i veoma obilato), bave zaobilaženjem radničkih prava. Pritom, inspekcija rada drema kada je u pitanju kontrola poslodavaca koji šuruju s vlašću, dok su sudovi poslovično kilavi kada su radnički sporovi posredi. Što je najgore – i vox populi ima pravo kada tvrdi da mu jedna hiljadarka više u ispošćenom buđelaru dođe kao loto premija...

Daleko su nordijske zemlje i sunce što sja.

*Sociolog

Komentari33
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.