Utorak, 26.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POZORIŠNA KRITIKA

Putevi slobode

50. Bitef: „Samo moje”, autori Ana Dubljević i Igor Koruga, Stanica – Servis za savremeni ples i „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč”, autorke Maja Pelević i Olga Dimitirjević, Bitef teatar
Сцена из представе „Само моје” (Фото: Владимир Опсеница)

„Samo moje” autora i izvođača Ane Dubljević i Igora Koruge su intimna, konceptualno plesna predstava izuzetno vredna zbog upadljive autentičnosti i, u ovoj meri retke, scenske iskrenosti, koje izražavaju borbu sa beznađem. Skoro da se čitava radnja odvija unutar jedne kutije, simboličkog prostora ograničenog kretanja, stešnjenog, zatvorenog (scenski prostor Siniša Ilić). Shvatamo ga kao izraz sabijenog prostora životnog delovanja, svakodnevne osuđenosti na uklještenost između zidova, na koprcanje unutar nametnutih granica. Izvođači su isto obučeni, u farmerke i tamne dukseve sa zaštitnom kapuljačom, što možemo tumačiti da su oni scenski izraz jedne osobe, u vremenu dilema, borbe sa sobom, razlomljenog sopstva.

Na početku predstave, oni dugo, bolno jednolično lupaju glavom o zid, možda simbolički počinjući da ga ispituju, traže rupu, izlaz. Zatim ta početna priljubljenost za zid odlazi u puženje, teturavi hod četvornoške, koji razumemo kao prelaznu fazu na putu do simbolički uspravnog, ljudskog, dostojanstvenog hoda. Za to vreme akteri izgovaraju reči i rečenice koje odražavaju uzroke i posledice opšte društvene apatije, od nezaposlenosti do prezaposlenosti, od nemaštine do bogatstva, od društvenih nepravdi, sveprisutnih korupcija do ličnih emotivnih problema.

Osvetljenje se simbolički menja u skladu sa fazama borbe sa depresijom. Poboljšanje stanja svesti se odražava i u ubrzanju fizičkih pokreta, do konačnog uspravljanja, hoda, izlaska iz kutije i simboličke komunikacije sa publikom, svetom. Nakon izlaska, Koruga nam deli papiriće sa različitim porukama, nakon što je počeo da ih prvo lepi po sceni (mi smo, na primer, dobili poruku na engleskom, „I am cracking down”! (Raspadam se!). Shvatamo ih kao simbolički čin oslobađanja od „samo mojih” slabosti, nesigurnosti, briga. Kada ih zapišemo, verbalizujemo, kao da ih izbacimo iz sebe, na putu su za đubrište, groblje ukopanih demona.

Zatvorena kutija ipak nije hermetično zatvorena, izlaz postoji, ograničenja je moguće probiti, zidove razvaliti. Tako se „Samo moje” završavaju sa jasnom porukom, oslobađajuće, optimistično, na izlazu, pod snopom svetlosti. Mračna faza je napuštena i vreme je za nove početke.

I predstavu „Sloboda je najskuplja kapitalistička reč” izvode njene autorke, Maja Pelević i Olga Dimitrijević, dramaturškinje i performerke koje su išle na istraživački put u Severnu Koreju, čija je politika polazište i okvir izvođenja. Produkcija je formalno i tematski zgodno uklopljena u programsku celinu 50. Bitefa, našla je odgovarajuće mesto u grupi predavanja-performansa, sa predstavama „Jašući oblak”, „Soft Machine” i „Kantor Downtown”.

Na polju predavanja-performansa koje, uopšteno posmatramo, ne cenimo mnogo kao pozorišni žanr zbog bazičnog odsustva razgrantijeg scenskog jezika, ova predstava se visoko kotira. Drugim rečima, jedna je od najboljih koje smo imali prilike da vidimo, zbog naglašene (samo)parodičnosti, komički upakovanog kriticizma prema svakoj vlasti i društvenim stereotipima generisanim u medijima. Igra je bazirana na treš pristupu, vrlo ogoljenom i nimalo estetizovanom. Komunikacija izvođačica sa gledaocima je izuzetno živa, najviše se izražava u prodaji suvenira navodno prikupljenim u Severnoj Koreji, za novac koji će navodno otići narodu te zemlje. Ova trgovina nas je podsetila na Polešovog „Pabla u Plusfilijali” prikazanog na 39. Bitefu, predstavu takođe utemeljenu u trešu, ali u jednom estetizovanijem vidu (i tamo su akteri prodavali publici razne koještarije za neko sumnjivo „više dobro”). Takođe smo taj postupak razumeli kao parodiranje srodnih rešenja u radu „društveno angažovanih” pozorišnih autora, na primer Olivera Frljića.

Polazeći od multimedijalnog predstavljanja geografskih, istorijskih, političkih, kulturnih, gastronomskih osobenosti Severne Koreje, Maja Pelević i Olga Dimitrijević dosledno, dijalektički i (auto)ironično istresaju i kompleksnu problematiku neoliberalnih društava. Baveći se prednostima i manama života u tom poslednjem komunističkom raju ili paklu, autorke prilično radikalno odražavaju globalnu društvenu krizu, bezbrojne napetosti u današnjem svetu krcatom haotičnim protivurečnostima.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.