Petak, 15.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
SRBIJA I ALBANIJA - TRENUCI SARADNjE

Vek tenzija i zajedničke pruge Tirana–Drač

INTERVJU: ALEKSANDAR ŽIVOTIĆ, istoričar docent Filozofskog fakulteta u Beogradu
(Фото лична архива)

Sto godina sučeljavanja, tenzija, nerazumevanja, ličnih i kolektivnih trauma, ali s nekoliko značajnih zatišja, kada je zajednički interes ipak dobijao prednost, do te mere da su dva lidera poput kralja Ahmeda Zogua, a kasnije Envera Hodže, na vlast dolazila uz pomoć Jugoslavije, uz čije je učešće izgrađena i prva pruga u Albaniji na liniji Drač–Tirana.

Tako odnose Srba i Albanaca i njihovih zemalja od početka 20. veka ukratko opisuje istoričar Aleksandar Životić, docent Filozofskog fakulteta u Beogradu, ističući da gotovo nije bilo perioda kada tu aktivno nije bila prisutna i umešana i neka velika sila.

Kada je u proteklom veku ta saradnja prvi put ostvarena?

To su trenuci pre balkanskih ratova. Srpska vlada, vojni i državni vrh imali su konkretan interes da stanu iza albanskih pobunjenika protiv Osmanskog carstva, u njegovom evropskom delu, gde mu se već nazirao kraj. To ne samo da je destabilizovalo tursku vlast i državu, već je vodilo ka poboljšanju položaja srpskog naroda koji je van granica Srbije bio na udaru i zvanične vlasti i oružanih grupa Albanaca.

Šta je dovelo do prvog povezivanja posle nastanka albanske države?

Po formiranju Kraljevine SHS, Beograd je pokušao da osigura svoje strateške interese u Albaniji, što je značilo da ukloni italijansko prisustvo pružanjem pomoći jednom delu albanske elite. To je već donelo i izvesno ekonomsko povezivanje i ulaganja. Naravno da se to sučeljavanje kasnije završilo jugoslovenskim porazom, a eksponent Kraljevine SHS Ahmed Zogu promenio je stranu. Njegova procena je da je Italija, kao velika sila, bila bolji kreditor i investitor, pa je Rim nametnuo uticaj još sredinom dvadesetih godina, a sve je kulminiralo aneksijom Albanije 1939.

Podseća li onda Zogu i njegov odnos prema prvoj Jugoslaviji na Envera Hodžu i Titovu DFJ i FNRJ?

Postoji jedan kontinuitet interesa i sukoba. Jugoslovenski komunisti su još od 1939. imali mandat Kominterne da deluju u Albaniji i umnogome su uticali na formiranje tamošnje Komunističke partije. U tim je okolnostima stasavao jedan novi mladi lider – Enver Hodža, pa je logično da je period od 1944. do leta 1948. bio razdoblje koje se slobodno može nazvati periodom apsolutnog jugoslovenskog uticaja u Albaniji. Beograd je zastupao Albaniju u spoljnoj politici i štitio je od sukoba s Britanijom i SAD, odnosno Grčkom, gde je bilo naročito opasno, jer je već besneo građanski rat. Iako sama teško iscrpljena od svetskog rata, Jugoslavija je slala hranu i otvarala fabrike u Albaniji.

Pomogla je i oko infrastrukture...

Prva i doskora jedina pruga u Albaniji kojom je ona faktički izašla na more Drač–Tirana građena je uz učešće Jugoslovena. Tamo su odavde išli instruktori za razne poslove i zanimanja, a albanska istoriografija je to kasnije, posle ponovnog zaoštrenja odnosa, intepretirala da su infiltrirani radi potčinjavanja Albanije.

Da li je uz svu tu pomoć nuđeno i Kosovo?

Kosovski problem bio je među glavnima i tad. Posle rata pokušano je da se to reši na više načina. Ili tako što će Kosovo biti pripojeno Albaniji, pa zajedno s njom biti član balkanske federacije. Ili tako da Albanija uđe u jugoslovensku federaciju zajedno s Kosovom i Zapadnom Makedonijom. Izdvajanje Kosova iz Srbije zagovarao je deo tadašnjeg srpskog partijskog rukovodstva. Među onima koji su to javno zastupali bili su Sreten Žujović i Milentije Popović. Oni su nacionalno pitanje gledali na drugi način, kao nešto što će biti prevaziđeno u balkanskoj federaciji bez etničkih podela. Bili su i pod velikom hipotekom, zbog stalnih optužbi za velikosrpske težnje buržoazije s namerom potčinjavanja i ugnjetavanja drugih naroda.

Enver Hodža i Josip Broz Tito u Beogradu 1946. godine (Foto Vikipedija)

A Tito?

Sam Tito je bio oprezan i zazirao od takvog rešenja, svestan opasnosti od reakcija u Srbiji i znajući šta Kosovo znači u kolektivnoj percepciji srpskog naroda. I sam Staljin se usprotivio pripajanju Kosova Albaniji i nije podržavao velikoalbanske ideje, iako Hodža bez obzira na komunističku orijentaciju, od tih ideja nije odustao. Postoje izvori po kojima su SAD još na kraju Drugog svetskog rata Hodži nudile da odustane od severnog Epira, odnosno južne Albanije u korist Grka, a da će mu dati kompenzaciju na severu, a to bi značilo na štetu Jugoslavije.

Prijateljstvo Hodže s Jugoslavijom ipak nije dugo trajalo...

Zahlađenje je počelo pre konačnog razlaza Tita s IB-om 1948. Sredinom 1947. Hodža je prvi put posetio Moskvu i uspostavio direktan kontakt sa Staljinom i Molotovim. Tada je albanski lider video priliku da samostalno deluje ka SSSR-u, mimo posrednika. Jugosloveni su bili nezadovoljni, tvrdeći da se od njihove federacije koja ima ograničene resurse traži mnogo ulaganja u Albaniju, a konkretnih rezultata nema. Na sve to Staljin nije dozvolio da u prvoj polovini 1948. FNRJ pošalje jednu diviziju da zaštiti albansku granicu prema ratom zahvaćenoj Grčkoj. Najzad u leto 1948. desio se potpuni raskid između Tita i Enver Hodže, a odnose je pogoršalo i to što su sledbenici IB-a iz Zapadne Makedonije, Kosova i Crne Gore našli utočište u Albaniji i brojne diplomatske provokacije.

Pravo pomirenje nismo videli ni do danas?

Postojao je jedan kratak prekid te potpune hladnoće u odnosima i to 1968. kada su sovjeti intervenisali u Čehoslovačkoj. Tada se i sama SFRJ našla u nezgodnom položaju. Prethodno jeste znatno popravila odnose s Moskvom, ali nije bila deo Varšavskog pakta. A Enver Hodža se iako je formalno ostao njegov član do 1968. još od početka šezdesetih okretao novoj velikoj sili – Kini u kojoj je prepoznao tvrdu liniju boljševizma. Zato se Albanija 1968. i sama pribojavala reakcije sovjeta i pronašla je interes da se približi Titovoj Jugoslaviji. Godine posle toga obeležila su ogromna kineska ulaganja u Albaniju, čak su slali i oružje koje se u vojnim magacinima zadržalo sve do rata na Kosmetu 1999. i korišćeno je u sukobima sa SRJ. Tek u poslednjoj fazi Hodžine vladavine Tirana se odlučila za potpunu izolaciju zemlje sve do početka devedesetih.

I mimo državnih politika međuetnički sukobi na prostorima poput Kosova su uvek tinjali?

Jasno je da se ti odnosi prepliću i mnogo pre početka 20. veka. Bitna razlika između Albanaca i drugih balkanskih naroda je što njih religija nikada nije uspela da podeli, tako da odbace sunarodnike drugih veroispovesti. Drugi važan faktor je i teren na Kosovu na kojem su gradovi neposredno u podnožju planina, pa su odmetnici uvek mogli da se sklone. Između dva svetska rata Srbi su imali prevlast u naseljenim mestima, pobunjeni Albanci su sa visova mogli da napadaju gradove, tvrdeći da su njihovi sunarodnici unutar tih gradova ugroženi. Mira nije bilo ni posle Drugog svetskog rata. Albancima s Kosova zamerano je slabo učešće u partizanima i regrutovani su za borbu na Sremskom frontu. To je dovelo do pobuna ne samo na Kosmetu, već i u Crnoj Gori, pa čak i Banatu gde su već bili prebačeni radi dejstava. Uz sve to, kao i u međudržavnim politikama, prisutni su bili faktori velikih sila, pre svega njihovi ekonomski interesi. Tako su na primer Britanci u međuratnom periodu upravljali Trepčom, a i Nemci su širili uticaj.

Koja je pouka za budućnost?

Dijalog Beograda i Tirane jeste jedini mogući korak u ovom momentu, ali ne tako da srpska strana u startu bude okrivljena za sve loše što se dešavalo u prošlosti. Osim razgovora na relaciji dve zemlje, ponovo će sve zavisti od stranog faktora. I ako najmoćnijima bude odgovaralo da se problem prevaziđe za to postoje izgledi. U suprotnom strahujem da će konflikt samo biti zamrznut dok momenta dok opet neko ne proceni da treba da eksplodira.

Komentari7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.