Dobar, loš, podanik

Čini se da vlast još uvek ne razume zbog čega građani okupljeni oko inicijative ,,Ne da(vi)mo Beograd” protestuju? Zbog čega organizuju protestne šetnje i koncerte? Šta traže i zahtevaju? No tim gore po vlast, budući da slične vrste nerazumevanja govore o njenom suštinskom nepoznavanju funkcionisanja građanskog društva.

Da li je svaki žitelj države Srbije (na čelu sa sopstvenom savešću), slobodan da civilizovano protestuje protiv vlasti – a da pritom izbegne stigmu neprijatelja države? Da, jeste – ukoliko država počiva na prosvetiteljskim vrednostima. Da li vlast države Srbije (na čelu sa premijerom Vučićem), ima pravo da sopstvene žitelje (neistomišljenike) naziva državnim neprijateljima? Ima – ukoliko država počiva na principima orijentalnog despotizma.

I već na samom početku iskrsava dilema – da li je ljudska jedinka unutar društvene zajednice građanin ili podanik? Tipujem na građanina – pojedinca koji civilizovano učestvuje u društvenom životu i slobodarski teži opštem dobru. Reč je o pojedincu koji se kritički odnosi prema vlasti, ne ustručava se da iskaže sopstveno mišljenje, voljan je da na javnom mestu protestuje protiv bahatosti javnih službenika, i spreman je da od istih zatraži polaganje računa o njihovom radu. I sve to u korist opšteg dobra. Zbog toga i želim da verujem kako tipični pristalica građanske inicijative „Ne da(vi)mo Beograd” predstavlja samosvesnog građanina, a ne opozicionog apartčika ili stranog plaćenika – kako ga vlast ,,iz milošte” naziva.

Inače, za pseudodemokratiju samosvesni građanin predstavlja lošeg podanika – jer neprestano, kroz kritički izoštren durbin, promatra šta vlast čini. Za demokratiju pak loš podanik je zapravo dobar građanin. Ipak, pseudodemokratija radije ceni ponašanje dobrog podanika (a lošeg građanina), koji u svakoj prilici nekritički glorifikuje vlast. To u svakom slučaju nije dobro za društvenu zajednicu budući da se vlast, opijena nekritičkim veličanjima od dobrih podanika, često izgubi u narcističkim lavirintima vlastitih samoobmana. A to je upravo ono u čemu je loš podanik (a dobar građanin) osujećuje svojim kritičkim angažmanom.

Stoga lošeg podanika (a dobrog građanina) valja posmatrati kao građanski ideal kojem treba da stremi svaki iole slobodoumniji građanin naklonjen opštem dobru. Upravo takvo stremljenje pretvara čoveka u građanina (umesto u podanika), a građanina u Aristotelovog „zoon politikona” (umesto u zver).

S druge strane, dobar podanik poništava ideju aktivnog građanina samim tim što pasivno (nekritički) prianja uz vlast. Pa ukoliko bi postojalo nešto poput turbokonformizma, nešto što prevazilazi granice nužnog povinovanja pojedinca ustavnim pravilima igre – onda bi upravo takvo delovanje na najbolji način odslikavalo karakter pomenutog dobrog podanika (a lošeg građanina). Pritom je dobar podanik (a loš građanin), sklon preterivanjima samo da bi se dokopao konačnog cilja – osvajanja titule većeg podanika od partijskog skutodržice. Upravo zbog toga on mazohistički gazi po svojim građanskim potencijama, duboko ih zatrpavajući unutar vlastite podaničke ličnosti.

Za to vreme, loš podanik (a dobar građanin) postavlja pitanja javnim službenicima. Ko je rušio objekte pod okriljem noći u centru glavnog grada? Zašto je to činio maskiran? Čime se za to vreme zanimala policija? Šta pola godine od rušenja objekata u centru Beograda radi tužilaštvo? Zbog čega vlast po svaku cenu politizuje građanski protest?

Budući da je vlast podanik građana, a ne njihov gospodar – ona društvu mora polagati račune za svoj rad. Dobrom građaninu (a lošem podaniku) to je vrlo dobro poznato. Kao što mu je poznato da je objektivan odgovor vlasti na gore pomenuta pitanja ključan za uspostavljanje vladavine prava u ovoj zemlji.

Naime, bez vladavine prava nema ni društvenog napretka – kao što nema ni društva dobrih građana (a loših podanika). Na koncu, bez vladavine prava – čemu uopšte tirada o privrednom rastu zemlje od 2,7, 5,7 ili 9,7 odsto?

Sociolog