Utorak, 21.09.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
NIKAD ROBOM

Sećanje na četničkog oca partizanskih kurira

Uoči rasturanja Jugoslavije, ima tome više od četvrt veka, u čuvenom Domu (što je šifrovan naziv kafane Doma armije u Gornjem Milanovcu), lokalni pakosnici počeli su da zadevaju zgurenog čoveka pod šajkačom što je sedeo za susednim stolom zapitkujući ga – gde su mu sad Mirko i Slavko?

– Eno ih na Dedinju, uživaju u penziji, valjda će ih odmeniti Vuk i Vojo – odgovorio im je mrtav-hladan, čime je primirio kafanu i zapeglani personal, a prenuo iz dremeža tobož nezainteresovane radnike Službe koji su u Domu decenijama samopregorno lili znoj.

Ne bi li raspršio nelagodan muk i kafanskim gostima vratio osmeh na lica, prijatelj koji im je iz prestonice došao u goste upita ga – otkud to da je u svojim stripovima „Nikad robom” namenio glavnim junacima, mladim partizanskim kuririma, da pobiju gotovo pola Vermahta, ali da nikad nisu zaratili i protiv „domaćih izdajnika”?

– Kazaću ti kad procenim da smem – obećao mu je Desimir Žižović, u rudničko-takovskom kraju poznatiji kao Buin, pa nastavio da srkuće kafu.

Foto Saša Savović
Desimir Žižović Buin, početkom šezdesetih godina, osmislio je strip junake Mirka i Slavka, male partizane koji su svojom domišljatošću i hrabrošću raspaljivali maštu dece širom Jugoslavije. Bio je to domaći strip s tiražom od koga i danas mnoge izdavače hvata vrtoglavica. Po njemu je Tori Janković snimio film, a preveden je čak i na kineski jezik

Slabo se pamti da je početkom šezdesetih godina upravo on osmislio Mirka i Slavka, male partizane koji su svojom domišljatošću i hrabrošću raspaljivali maštu dece širom Jugoslavije. Bio je to tada najpopularniji domaći strip, s tiražom od koga i danas mnoge izdavače hvata vrtoglavica. Po njemu je Tori Janković snimio film, a preveden je čak i na kineski jezik. Zbog toga neki Milanovčani još tvrde kako bi barem dva-tri sprata novog (a već tuđeg?) zdanja „Dečjih novina” trebalo da se pribeleže Buinu, Mirku i Slavku. Ravnopravno. Valjalo bi znati i da je imao veliko srce, pa je svakoj vlasti, i narodnoj, i nenarodnoj, bio pošten kafanski opozicionar, što je uvek i svuda bilo vredno poštovanja... i budne pažnje!

Ali, priča započeta pre četvrt veka u Domu imala je i nastavak.

Krajem novembra 1996. godine pozvao je onog prijatelja iz Beograda da što pre dođe u Gornje Branetiće. Sluti, reče, da mu je došlo vreme, a ne bi da ode dok ne ispuni data obećanja i izmiri bar neke račune.

Sedeo je na tronošcu pod kruškom u dvorištu rodne kuće, oronuo i urušen koliko i ona. I čim je natočio mučenicu, gostu za dobrodošlicu a sebi za lek i okrepljenje, pozvao je suprugu da mu iznese „onu sliku”.

U jednostavnom ramu i pod prašnjavim staklom bila je fotografija usukanog, još golobradog momka s kratkom puškom „italijankom”, odevenog u vojničku uniformu i sa šajkačom na kojoj se jedva nazirao grb Kraljevine Jugoslavije. Beše to mladi Buin.

– Kad su Nemci nahrupnuli, naravno da sam krenuo da branim zemlju – počeo je o slici. – Seljacima ne treba „pozivnica”. I tako sam završio na Ravnoj gori. Tamo su ocenili da sam mlad i kilav, ali kako sam bio nadaren za crtanje ipak su me zadržali i poverili mi da ilustrujem nekakve novine, te sam ratovao s olovkom u ruci. Naslućujući kako će se to naše vojevanje završiti, Dragiša Vasić me je nešto kasnije najurio natrag, kući. Samo, ne biva kako se čovek nada. Kad su ono 19. septembra 1944. u Gornji Milanovac naišli partizani, pozove nas nekoliko komesar Đorđe Andrejević Kun pa reče da je obavešten „kako smo se držali tokom okupacije” i potera nas na Sremski front, obećavši da će svakom ko se živ vrati sve biti oprošteno. Vratio sam se jedino ja. Možda bih prošao i gore da je imalo šta da mi se oduzme, ali, srećom, sirotinja nikome nije operativno zanimljiva. Taj deo moje biografije još se čuva u arhivu opštinskog komiteta. Zato, a najviše iz inata, poštedeo sam pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini.

Upokojio se 6. decembra 1996, samo nekoliko dana nakon onog susreta s izmirivanjem računa. Prošle su od tada dve decenije, pa iako ga često spominju, nikome u Milanovcu nije palo na pamet da se Buinu posveti neki zatureni sokak, a ako na „listi čekanja” imaju važnije velikane, da po njemu nazovu bar neku skrajnutu kafanu. Zbog Mirka i Slavka.

Komentari81
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.