Petak, 06.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: JELENA ZELINSKA, pisac

Ako se Crnogorcima oduzme reč „polako” to više neće biti ta zemlja

Zanimljivo mi je što u Srbiji i Crnoj Gori ljudi znaju istoriju svoje porodice do sedmog kolena unazad. Rus se jedva seća i svoje bake
(Фото: Лична архива)

 

61. SAJAM KNjIGA

Putovanja su inspirisala rusku novinarku i književnicu Jelenu Zelinsku da napiše zbirku pripovedaka, eseja i putopisa „Jabuka sa jabuke“ (Albatros plus, prevod Ljudmila Joksimović), štivo koje povezuje prošlost i savremenost evropskih zemalja, shvatanja o piscima kao što su Lorens Darel, Danijel Defo, Dostojevski, Puškin..., hodočašća u Svetu zemlju, beleške o Srbiji i Crnoj Gori u kojima Zelinska sve više boravi poslednjih godina. Sa 61. Međunarodnog sajma knjiga, gde je predstavila ovo delo, Jelena Zelinska odlazi u Solun na promociju zbornika savremene ruske proze u koji je uvrštena priča iz ove njene knjige.

„Grčku treba ostaviti na miru, vratiti joj drahmu. I neka Unesko ne štiti zvonike, ruševine i stubove, već način života“, deo je vaše pripovetke. Zašto očuvati baš način života?

Putujem mnogo i putujem s ljubavlju. Sva moja opažanja tokom putovanja u različite zemlje dovela su me do jednog ne baš tako savremenog zaključka. Način života ljudi je ono što je najveća vrednost. To je ono što zaslužuje i što mora da bude sačuvano. I to u svakoj zemlji. U Grčkoj naročito, gde postoji spoj sklada, reda i lepote i haosa života koji vlada naokolo. Englesku ne smemo da lišimo njenih „priviđenja“, a ako se Crnogorcima oduzme omiljena reč „polako“ to više neće biti ta zemlja. Svaka zemlja ima taj svoj takozvani cimes i to je važnije od svega drugog, od novca, od kućnih uređaja ili od automobila. Mislim da je važno da države zadrže svoje identitete, a da ujedno očuvaju i svoje uzajamne veze. Posle bregzita mi smo svedoci rađanja novih odnosa u svetu. Pokazalo se da je u svim zemljama kultura važnija od materijalnog života.

Pišete i o engleskim piscima koji su u Rusiji godinama bili potisnuti, na neki način ih ponovo otkrivate, kao Danijela Defoa, na primer?

Ovde mi je bilo važno da čitaocu pokažem istinu. Ni sovjetski čitaoci, a ni danas ruski, zapravo nisu znali šta se zaista desilo sa velikim Defoovim romanom „Robinzon Kruso“. Za sve nas je od detinjstva taj roman predstavljao avanturu, sposobnost čoveka da preživi, ljubav prema putovanjima. To se desilo zbog toga što je ovaj veliki roman namerno bio objavljen tako da je iz njega bilo izbačeno sve što je imalo veze sa hrišćanstvom. Jedan čitalac pitao me je šta se zapravo desilo sa Robinzonom na pustom ostrvu. Ja sam mu odgovorila: „Postao je hrišćanin”. Kada sam počela da pišem shvatila sam da je lik Robinzona lik čoveka koji je od razbojnika, gusara, postao hrišćanin.

Takav put prešao je takođe i Danijel Defo koji se bavio trgovinom, krijumčarenjem, imao posla sa bandama, živeo je običnim životom avanturiste 18. veka, postao publicista, od pristalice kralja izrastao u pristalicu slobode, i na kraju krajeva dospeo do toga da je postao veliki hrišćanin. Pišem i o ruskom prevodiocu ovog romana Korneju Čukovskom, koji se „Robinzonom“ bavio teških tridesetih godina 20. veka u Rusiji, i koji je izbacio sve ono hrišćansko iz te knjige. On je, pak, postao borac protiv hrišćanstva. Pročitala sam zatim njegove dnevnike i dnevnike njegove dece i shvatila sam u kakvoj je situaciji bio, zbog čega ne mogu da budem njegov sudija. Čukovski je zapravo žrtva. To je jednostavna istina: čovek koji se odriče hrišćanstva u najboljem slučaju je mučenik.

Da li ste i vi kao novinar bili u prilici da branite svoja uverenja?

Naravno. Svako ko pročita knjigu videće da je način na koji se Danijel Defo borio za svoje principe i za slobodu novinarstva, da je to današnja situacija.

Iznosite utisak da sada u Rusiji ka monarhiji kao društvenom uređenju teži sve veći broj ljudi. Šta to govori o ruskom društvu?

To je lični utisak. Mi smo od svoje istorije, od svoje crkve i sopstvenog nasleđa bili odvojeni gotovo stotinu godina, a mnogo je važno traganje za ovim vrednostima. Moja knjiga se zove „Jabuka sa jabuke“, to je i naslov jedne od priča u ovoj zbirci koji ima vezu sa mojim prvim romanom „Na rekama vavilonskim“, sagi o dve porodice, čije istorije sam četiri godine istraživala u arhivama. Ova pripovetka, pak, govori o tome kako majka sa dvoje dece dolazi u grad gde su davno živeli njihovi preci, a jedino čega se majka seća jeste da je pored njihove kuće bio ogroman vrt pun jabuka. To je priča o tome kako jedna porodica traga za svojim nasleđem. Zanimljivo mi je to što u Srbiji i Crnoj Gori ljudi znaju istoriju svoje porodice do sedmog kolena unazad. Ako to pitate nekog Rusa, biće dobro ako se seti i svoje bake. Za Ruse je sada mnogo važno da se povežu sa svojim izgubljenim nasleđem. Otuda veliko interesovanje za monarhiju i žestoki sporovi oko istorije.

Da li se ruski identitet sada brani pred nekadašnjim boljševičkim potiranjem?

Na to pitanje može se odgovoriti pitanjem: „Da li su Rusi izgubili svoj identitet ili on jeste ovakav kakav je sada?“ I ovo što se desilo tokom 80 godina, možda to i jesmo mi... Pitanje je da li je Lenjin Ruse pretvorio u boljševike, ili ih je upravo našao u Rusima... To je zaista dramatično.

Otkrili ste da ste Nemica poreklom, a opet čak i duhovito kažete da se Rusi boje Nemaca i samog nemačkog jezika zbog stradanja u ratovima... Da li se bilo koji narod može proglasiti kolektivno krivim?

Svi koji su rođeni u Petrogradu, u pograničnom regionu, imaju mešavinu različite krvi. Taj mistični strah od Nemaca postoji u evropskim zemljama i u Rusiji, čak i pred nemačkim jezikom. Sve se rešava sudnjeg dana, niko neće moći da izađe tada i da traži izgovore. Svako će pojedinačno odgovarati za ono što je uradio.

Da li su Srbi i Rusi slični kao što se smatra?

Moja otadžbina je ruski jezik. Ali, pošto učim srpski, uviđam u tome tri etape. Prva je da se čini da su reči i slova oba naša jezika slični, čak i padeži. A onda se uviđa da je to sasvim drugi jezik i da sličnosti samo smetaju. Kada ste naučili gramatiku i imate fond reči onda odjednom shvatate da je unutarnja logika ruskog i srpskog ista, da crkvenoslovenski ujedinjuje naše jezike i da je to zapravo jedan jezik.

Komentari27
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.