Ponedeljak, 25.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POZORIŠNA KRITIKA

Oterana nevinost

Ova kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja
„Ружење народа у два дела“, према драми Слободана Селенића, редитељ Андраш Урбан, Народно позориште Суботица (Фото НП Суботица)

Selenićeva drama „Ruženje naroda u dva dela“, praizvedena 1987. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, strukturalno složeno raskopava istoriju političkih nesloga na mapi Srbije. Kroz paralelno pripovedanje dva toka događaja, sukoba među zatvorenicima 1945. i brutalnog ubistva Karađorđa 1817. godine, zaoštrene političke podeljenosti sa krvavim posledicama se ukazuju kao konstante u srpskoj istoriji.

U razorno opominjućoj, uspešnoj i potrebnoj predstavi Andraša Urbana, struktura Selenićeve drame je zadržana, ali su u nju uvedeni i fragmenti drugih tekstova, na primer „Homogene Srbije“ Stevana Moljevića koji zagovara stvaranje velike Srbije i njeno etničko čišćenje (dramaturgija Suzana Vuković). Tim putem se pojačava kritika užasnosti narastajućeg fašizma, što je jedna od glavnih tema predstave. U pogledu dramaturgije, bitno su uključeni i songovi koji i na zvučnom planu upadljivo odražavaju političke sukobe (kompozitorka Irena Popović Dragović, muzičari Geza Kučera ml. i Maćaš Lakatoš). Na sceni se tako smenjuju četničke i partizanske pesme, grube i ofanzivne. Zastrašujuće urlane reči „Oj četnici sa Ravne gore, zbijajte se u redove“ ili „Ubićemo, zaklaćemo, ko sa nama neće“, praćene su utapanjem u alkohol, orgijanjem i divljačkim mučenjem drugačijih pojedinaca.

Glumci igraju na goloj sceni, uokvirenoj četničkim zastavama sa crtežom lobanje i natpisima „Za kralja i otadžbinu“ i „Sloboda ili smrt“ (scenograf Marija Kalabić). Promene tokova događaja iz Selenićeve drame se označavaju podizanjem i spuštanjem različitih zastava, jugoslovenske koja određuje radnju u zatvoru i srpske koja prati dešavanja oko ubistva Karađorđa. U zatvorskom delu radnje, scenske boje su crno-bele, akteri su uglavnom u crno, donekle militaristički, obučeni (kostimograf Marina Sremac). I pomenuta jugoslovenska zastava je crno-bela, što ukupno tumačimo kao simbolički odraz pojednostavljenog, crno-belog pogleda na svet. Ili si levo ili desno, sredina nije prihvatljiva. Oni u sredini su najsumnjiviji, drugačijost i individualizam se ne praštaju, što je slučaj sa Slavoljubom Medakovićem (Lazar Jovanovov) koga rulja mrcvari po sceni, uz pojanje popa Save (Zoran Bučevac), odnosno simboličku podršku crkve.

Akteri su često u delu publike, sede s nama ili se tu muvaju, izvikujući parole iz naših redova, što shvatamo kao izraz ideje da su oni deo nas. Te jezive siledžije nisu uvek na odvojenoj pozornici, u nekom zasebnom svetu, već su tu, s nama, neki od nas su oni. Glumci Vladimir Grbić (Stevan Stanković/Učitelj), Dimitrije Dinić (Obrad Cvetković/Jermenin), Srđan Sekulić (Čapajev/Vujica) nastupaju u oba dela radnje, predstavljajući i zavađene zatvorenike i Miloševo zavereničko-egzekutorsko okruženje. To između ostalog tumačimo kao znak istorijske konstantnosti političkog nasilja i društvenog rasejavanja mržnje, što je bila i Selenićeva ideja, razlog isprepletanih tokova događaja u drami. Miloša Obrenovića igra Jovan Ristovski kao pomalo lakrdijašku figuru, skoro da ne prestaje da češe polni organ jer je zaražen polnom bolešću. Za to vreme planira političko ubistvo svog kuma, izgovarajući tipičnu misao u pogledu unutrašnjih političkih podela i zločina počinjenih u borbi za vlast: „Karađorđa ja moram ubiti, ako ’oću Srbijom gospodariti. Lako ću ja s Turčinom“.

Urban glumce vodi grubo i sirovo, ton igre je agresivan do srži, nema mesta za suptilnost. Na tako zatrovanoj sceni žena nema, što takođe shvatamo simbolički. Svaka nežnija, delikatnija, ženska osećajnost je bespoštedno proterana. Od ženskih likova iz Selenićeve drame, Majke, njenih devojčica i Andre, Slavoljubove žene, na Urbanovoj sceni su ostale samo lutke i muškarci preobučeni u žene (Majka/Milan Vejnović, Andre/Igor Greksa). Devojčice, simbol zaklane nevinosti iz Selenićeve drame, predstavljene su kao lutke kojima glumci marionetski upravljaju (Jovan Zdravković i Igor Greksa). Nevinost više ni u najavi nije moguća, samo su ostale lutke, kao njen daleki odraz, znak sećanja na nevinost zaostalu u nekom drugom svetu.

Komentari4
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.