Početak festivala u znaku Ršuma i Kokana

 Užice – Počeo je 21. Jugoslovenski pozorišni festival u Užicu, slika najboljeg u teatru regiona, a na otvaranju u središtu pažnje Ljubivoje Ršumović i Kokan Mladenović. Prvi je festival na originalan način otvorio, drugi svojom predstavom „Na Drini ćuprija” prepuno gledalište iznenadio.

Svojim Užičanima govorio je književnik Ršum, kome je Zlatibor zavičaj, a dva njegova dramska komada igraju se na ovoj sceni. U našoj pozorišnoj muci, rekao je, Užice predstavlja jedinstven primer kako se entuzijazmom i posvećenošću održava već 20 godina pozorišno učilište, sa uvek postojanim M na početku te reči, jer bez muke nema nauke. Povezao je to s tim da u svetskoj teatarskoj umetnosti Šekspir predstavlja jedinstven slučaj dramskog pisca bez škole koji je postao škola za dramske pisce! A dve Hamletove rečenice uvek su Ršuma, kako je priznao, mučile svojom zagonetnošću:

– Prva: „Da, podlo ubistvo, jer svako je takvo!”. Odgonetku sam dokučio tokom građanskog rata devedesetih godina prošlog veka. Drugu rečenicu koju Hamlet izgovara umirući: „Ostalo je ćutanje!” još uvek odgonetam. Šta je to „ostalo” o čemu se ćuti? Ko je taj koji treba ili mora da ćuti? Zašto bi se o bilo čemu ćutalo – pitao se Ršumović otvarajući užički festival, pa kazivao „Prozbor o ćutanju”, svoj pesnički pokušaj, kako ga je nazvao, da ne prećuti najvažnije. Snažnim aplauzom dugo ga je pozdravljala užička publika.

A onda su na pozornicu stupili akteri prve predstave u takmičarskom programu, komada „Na Drini ćuprija” Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, po tekstu i režiji Kokana Mladenovića. Već je ovaj reditelj osvajao „Ardalione” na užičkom festivalu potvrđujući visoke domete, pa se mnogo očekivalo i od ove predstave. Tim pre što je Andrićev roman poseban izazov za najhrabrije stvaraoce. Veličanstveno delo koje se, kako jednom reče Mladenović, decenijama gotovo opire raznim autorima i pozorišnim kućama.

Netremice je publika pratila zanimljivu pozorišnu priču o ćupriji i Višegradu, našim sudbinama i stradanjima kroz vekove, istoriji kasabe punoj krvi i nesreće... Gacajući vodom na sceni kao Drinom, uz govor likova na turskom, nemačkom, mađarskom, srpskom gde se ceo mnogočlani ansambl podredio kolektivnom učinku, smenjuju se viševekovna tragična dešavanja na Drini i oko nje. „Kao krik sa dna jedne masovne grobnice, nezavršeni proces cikličnog zla koje se ponavlja na ovim prostorima”, objasnio je to reditelj.

Ali nalik onoj narodnoj „Gde će kolo bez Kokana”, i ovde se nije moglo bez Kokanovih kontroverzi koje publika različito prima. Dopisao je Mladenović na kraju komada, pošto je Andrić završetkom Velikog rata završio tu svoju književnu priču, detalje novih višegradskih stradanja tokom 20. veka. Prikazao najpre kako su ustaše klale Srbe na ćupriji 1942. godine, a zatim i kako su na istom mestu Srbi takva zverstva radili muslimanima 1992. godine. Tu kao da se u gledalištu nešto prelomilo, kao da je iznenadilo užičku publiku koja pamti ratna dešavanja u obližnjem Podrinju, tako da skroman aplauz na kraju nije bio u skladu sa budnim praćenjem ove sadržajne pozorišne igre.

– Ovaj tekst koji se izgovara napisao sam koristeći veliki deo Andrićevog romana, tridesetak drugih priča, motiva, izjava. Ne mislim da je trebalo potpisati svojim imenom „Na Drini ćuprija” pa naznačiti „po motivima”. Etički gledano, to jeste Andrićevo, a ono što se izgovara jeste naše. Kad reditelj dođe na talasnu dužinu pisca, kad se poistovetimo s njegovim moralnim, umetničkim vrednostima, a na toj razini je jednog trenutka bio čitav ansambl u istraživanju, onda se može potpisivati, prepisivati, izbacivati a da to u suštini ostane Andrić sam – izjavio je reditelj posle predstave.