Balkan bliži Moskvi nego Briselu

Izgleda da su zapadni posmatrači sve zabrinutiji za sudbinu Evropske unije na zapadnom Balkanu. To potvrđuje i nedavna izjava Džudi Dempsi, iz Instituta Karnegi Evropa, koja je upozorila da bi EU morala da posveti daleko veću pažnju regionu kako ga ne bi zaposela Rusija.

Unija bi morala, rekla je Dempsijeva za Radio slobodna Evropa, ne samo da bude „mnogo glasnija kad je reč o onome što Rusija radi, posebno u Nišu, tamošnjem takozvanom humanitarno-bezbednosnom centru, kao i u Bosni, odnosno u Republici Srpskoj”, već i da bude znatno aktivnija na terenu, kako bi zadržala ovaj prostor na svojoj strani.

Koliko zvaničnici EU uzimaju za ozbiljno ovakva mišljenja analitičara nije poznato. Tek, prošle sedmice bilo je očigledno da se Johanes Han, evropski komesar za proširenje, svesrdno trudi da uveri javnost kako oni žele da zemlje regiona napreduju što je brže moguće ka EU.

Nasuprot ovakvim uveravanjima, ipak, kao Damoklov mač nad proširenjem stoji ranija izjava Žan-Kloda Junkera, predsednika Evropske komisije, da u narednih pet godina neće biti prijema novih članica.

Da li je EU, zatvarajući svoja vrata do 2020, faktički prepustila zapadni Balkan drugim igračima, pre svega Rusiji, ali i Kini?

Dušan Proroković, izvršni direktor Centra za strateške alternative, najpre ističe da EU uopšte nije geopolitički faktor.

„Ukoliko pogledamo poteze EU prema istočnoj Evropi u poslednjih 25 godina, videćemo da su oni apsolutno bili u saglasnosti sa strategijama NATO-a i SAD. Dakle, EU je sve ovo vreme služila kao šargarepa SAD, da one ostvare svoje interese od Baltika do Mediterana. Onog trenutka kad je ta politika delimično potrošena, kad je pod uticajem globalne ekonomske krize opala moć SAD, javio se problem i unutar EU, ali i u odnosu EU prema nama”, kaže Proroković.

Slažući se, pak, s ocenom da su Rusi ovde sve prisutniji, podseća da je pre 13 godina Rusija povukla svoj kontingent sa Kosova i da od tada vojnog prisustva Rusije nije bilo, a da ne govorimo o njenom ekonomskom, političkom, informativnom uticaju. „Rusija, međutim, danas nastupa kao ozbiljan ekonomski činilac na Balkanu i ima svoje strateške interese”, ističe on, dovodeći to u vezu s rastom Rusije, s jedne strane, i opadanjem moći SAD, s druge strane. Inače, nije mišljenja da je jačanje ruskog uticaja loša stvar po balkanske narode, niti da je to najveća pretnja po SAD, a samim tim i za evropske države, već da je to radikalni islam.

S druge strane, Dragan Đukanović, potpredsednik Centra za spoljnu politiku, ukazuje da se Rusija „dodatno involvira na prostoru zapadnog Balkana, ne samo na energetskom polju, već sve više u sferi političkog života”.

Očigledna je, kako kaže, želja Moskve da ojača prisustvo, pre svega u Srbiji, Crnoj Gori i RS, a nešto manje i u Makedoniji. Kao jasan primer njenog uključivanja „u suverene odluke suverenih država” navodi pokušaj da se Crnoj Gori ospori mogućnost ulaska u NATO.

Stoga, Đukanović misli da u ovom trenutku treba da bude mnogo značajnija uloga EU na Balkanu, ali da se ona ne snalazi baš najbolje.

„Očigledno je da je neophodno ubrzavanje integracija, kako od strane država regiona ka EU, tako i pokazivanje otvorene volje s druge strane da se proces proširenja desi, da on ne bude stopiran niti na bilo koji način osporen. Jedino tom sinergijom obostranih volja možemo doći do napretka”, kaže ovaj analitičar.

A što se tiče Kine, uz sve uvažavanje najavljenih investicija, ocenjuje da ta zemlja ipak ne pokazuje težnju da se uključi u političke vode balkanskih zemalja, niti u tom smislu ona može da utiče na evropske, ali ni na evroatlantske integracije regiona.

Proroković, međutim, smatra da je kineski projekat „16 plus jedan” veoma ozbiljan izazov za američku geopolitiku.

„Kina postaje najznačajniji investitor u Srbiji, BiH, Mađarskoj, Grčkoj, u 2016. Zapravo, Kina pravi taj novi balans u međunarodnim odnosima, preko Istočne Evrope, a EU to uopšte ne primećuje, za njih je to periferno pitanje, kao što je i Rusija bila periferno pitanje pre osam godina”, kaže on.

Za razliku od prethodne dvojice naših sagovornika, Neven Cvetićanin, iz Instituta društvenih nauka, naglašava da je zapadni Balkan u poslednjih nekoliko vekova tradicionalno područje na kojem se susreću različite diplomatske sile. Nekada Austrougarska, Turska, Rusija, čak, u pojedinim momentima, i Francuska i Velika Britanija, dok se u savremenom dobu reflektuje uticaj kako globalnih, tako i regionalnih sila, SAD i Rusije, odnosno EU i Nemačke, kao i Turske. „Ono što se dešava na Balkanu jeste jednačina svih tih vektora”, podvlači Cvetićanin.