Ko je nasilnik

Povodom teksta „Nasilnički zakon“, od 18. novembra

Nije lako uopštavati karakteristike učinilaca nasilja u porodici i u partnerskim odnosima. Oni potiču iz različitih društveno-ekonomskih i obrazovnih slojeva, na psihološkim testovima često prolaze bolje nego njihove žrtve. Okruženje ih ne mora opažati čak ni kao agresivne. Mogu da budu popularni, profesionalno uspešni ili pak viđeni kao „gubitnici“. Zbog toga ih često prati neverica da su u stanju da urade ono što su uradili.

Ipak, i pored različitih ličnih svojstava i socijalnih pozicija, dobri poznavaoci izdvajaju karakteristična ponašanja učinilaca nasilja u intimnom partnerskom odnosu i u porodičnom kontekstu.

Oni imaju izražen stav da imaju pravo, snažan osećaj da im pripadaju posebna prava i privilegije. Smatraju da je samo na njima da odlučuju i da njihove odluke ne mogu biti odbijene. Veruju u tradicionalnu podelu na „ženske“ i „muške“ poslove u kući i u vezi sa decom, da je njihov dom „njihova tvrđava“. Oni utvrđuju standarde za to „šta je dobro, a šta nije“.

Nasilnici ne poštuju ni svoje partnerke, ni svoju decu. Smatraju ih manje vrednim, odnose se prema njima kao prema objektu, superiorno, i nameću im svoju volju. Nivo fizičke agresivnosti tu ne igra značajnu ulogu. Žene i deca mogu imati čitav niz posledica od nasilnikovog kontrolišućeg i omalovažavajućeg ponašanja.

Nasilnici su kontrolori – postavljaju sva pravila, kontrolišu sve članove porodice i sve aspekte njihovog života. Iako deluje da imaju problem s kontrolom besa i agresije, suština njihovog problema je prekomerni doživljaj da imaju pravo da kontrolišu svoje partnerke i decu. Bes i agresija su posledica nemogućnosti uspostavljanja (zadovoljavajuće) kontrole. To je rezultat patrijarhalnih kulturnih obrazaca, koji privileguju muškarce i opravdavaju takve stavove i ponašanja.

Nasilnici su manipulatori, uspešni u obmanjivanju. Oni tendenciozno izjednačavaju kažnjavanje dece s disciplinovanjem i opravdavaju fizičko kažnjavanje vaspitavanjem.

Zajednički imenitelj za ova ponašanja čini stav o vlasništvu. Nasilnik je duboko uveren u to da mu partnerka i zajednička deca pripadaju, da ona nemaju pravo na sopstveno, autonomno mišljenje i ponašanje. Naravno, većina njih se neće predstaviti na ovakav način, što zbunjuje i stručnjake i javnost. Nasilnici su vešti u zameni argumenata i kumuliranju „povreda“. Zbog iskrivljene percepcije koju imaju o svojim pravima i odgovornostima u partnerskom odnosu i u porodici, oni sebe mogu smatrati i prikazivati kao žrtve. Kad neko ko ništa ne zna o nasilju nad ženama i nasilju u porodici, a učen je i mogao bi da pronađe informacije, p­iše o zak­ons­kim­ reše­nji­ma koja bi trebalo da pruže bolju zaštitu za žrtve, nazivajući ih „nasilnički zakoni“, „antiporodični“, „protivustavni“ i da predstavljaju „izuzetnu opasnost za Srbiju“, to direktno ide naruku nasilnicima.

A šta kažu podaci? Iako administrativne evidencije imaju mnogobrojne nedostatke, i ne razvrstavaju podatke u odnosu na pol, starost i tip veze između učinioca nasilja u porodici i žrtve, one dosledno ukazuju na porast broja prijava, mali broj sudskih postupaka pokrenutih po službenoj dužnosti i mali broj presuda.

U toku prošle godine centri za socijalni rad u Srbiji (CSR) evidentirali su ukupno 18.746 prijava nasilja u porodici i partnerskim odnosima. Od tog broja u 35 odsto slučajeva žrtve su bila deca. U postupcima zaštite dece CSR su pokrenuli postupak pred sudom (samo) u 10 odsto slučajeva. Iz porodice je izdvojeno 338 dece, a sa nenasilnim roditeljem još 372 dece. U zaštiti punoletnih žrtava nasilja, u istom periodu CSR su pokrenuli sudski postupak (samo) u 3,2 procenta slučajeva, a u šest odsto slučajeva žrtva nasilja je izmeštena iz porodice.

Iz godiš­njeg preg­le­da­ postupanja j­avn­ih tuži­la­štava po krivičnom delu nasilje u porodici (čl. 194 KZ) broj prijavljenih lica u 2014. godini bio je 6.436. Ukupno je odbačeno 3.277 krivičnih prijava (51 odsto), što je porast od oko 16 odsto u odnosu na 2013. godinu. Osuđujućih presuda bilo je 1.740, odnosno (samo) 27 odsto u odnosu na broj prijavljenih dela. Od toga, kazne zatvora presuđene su u 442 slučaja, što je (samo) četvrtina od osuđujućih presuda.

Šta (onda) nije jasno u odnosu na novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici i na izmene i dopune Krivičnog zakonika? Da će biti zloupotreba? A koji zakon ne može da se zloupotrebi? Da su nam policijski službenici i zamenici javnih tužilaca neobučeni ili nesposobni da procene situaciju nasilja? A ko ne može da nauči kako da postupa? Da se ugrožava ustavno pravo na raspolaganje privatnom imovinom? Ono se samo privremeno ograničava, nikako ne ugrožava, kao što se pritvorom ili zatvorom privremeno ograničava sloboda, pod sasvim jasnim uslovima.

I konačno, Konvenciju Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici do sada su ratifikovale 22 države, među kojima i Srbija (2013. godine), a potpisalo još 20 država (ne samo zapadnoevropskih), od 47 članica Saveta Evrope.

Autonomni ženski centar