Čekajući Vulina

U proleće 2014. godine u Srbiji se desilo nešto istorijsko – 250 mama iz cele Srbije organizovalo se i prvi put zajedno krenulo u borbu da svim zaposlenim porodiljama isplata prve plate posle porođaja ne kasni mesecima, kao što je to sada slučaj. Mame su bile deo kampanje ,,P(B)ravo za mame”, koju su pokrenula tri udruženja – Centar za mame, Srbija u pokretu i Udruženje ,,Roditelj”. Cilj kampanje je bila izmena člana 13 Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, koja bi osigurala da porodilja prvu platu posle porođaja primi na vreme. Mame su se zalagale da država preuzme isplatu na sebe, a ne da to ide preko poslodavaca kao sada. Poslodavci su takođe pozdravili predložene izmene koje bi njima olakšale administraciju oko porodilja. Izmena nije zahtevala dodatan novac iz budžeta, te tako ni državu ne bi dodatno opteretila.

Mame su dobile podršku više od polovine od ukupnog broja poslanika i poslanica koji su obećali da će glasati za mame, odnosno za promenu Zakona kada dođe na dnevni red Skupštine. Kampanja je svima dala nadu u bolje sutra, a mame su već počele da razmišljaju o drugim problemima koje bi zajedno, udružene, mogle da reše.

Za mene je to pravi primer demokratije na delu, gde se čuje glas pojedinca i građana. Predstavnici i predstavnice građana donose zakone, slušajući glasove građana, jer znaju da njima odgovaraju.

Predstavnice tri udruženja su se posle dobijene podrške u Skupštini sastale i sa ministrom Vulinom, ministrom rada, zapošljavanja, boračkih i socijalnih pitanja, koji im je u leto 2014. obećao da će zakon biti promenjen do kraja godine, ali da je neophodno da se formira radna grupa za izmenu zakona, zato što postoji potreba da se izmene i drugi članovi zakona. Na primeru radne grupe, čija sam članica i ja bila zajedno sa koleginicama iz druga dva udruženja, videla sam zašto mnoge stvari u Srbiji ne funkcionišu. Predstavnici različitih resora koji su učestvovali na zasedanjima radne grupe dolazili su, ako su uopšte dolazili, bez važnih informacija i bez ovlašćenja da samostalno istupaju. Eksperti i ekspertkinje nisu se dovoljno glasno čuli, radna grupa nije imala osnovne informacije potrebne za rad, međusektorska komunikacija je bila vrlo ograničena, a odgovornost se preuzimala samo kada je baš moralo.

Učestvovanje u ovoj radnoj grupi za izmenu zakona moje je prvo iskustvo te vrste. Kao građanki, bilo mi je neverovatno da su mame građanke bile bolje organizovane od državne administracije.

Sada je novembar 2016, a zakon još uvek nije donesen. Bebe koje su mame nosile na sastanke u Skupštinu danas su deca koja hodaju, govore i idu u vrtić. Tada smo našoj deci, još kao bebama, poslali snažnu poruku da i oni imaju moć i da je Srbija zemlja gde se svi građani i građanke čuju. Pitam se kakvu im poruku sada šaljemo? Porodice zaposlenih majki širom Srbije su prve dane roditeljstva dočekale s brigom o tome kada će stići prva plata, koja im je u tim trenucima bila posebno potrebna. Kada smo krenule s kampanjom, ja nisam ni bila mama, a danas sam mama jednom predivnom dečaku i buduća mama devojčici koju očekujemo u martu sledeće godine.

Novi predlog zakona je prošao kroz javnu raspravu u januaru ove godine i nova verzija obuhvata naš predlog o direktnoj isplati naknada porodiljama. Ova godina je bila izborna, što je proceduru usvajanja izmena zakona produžilo tako da se još uvek ništa nije dogodilo u vezi sa tim pitanjem.

U poslednjih sedam godina, otkako sam se vratila u Srbiju posle 11 godina života u Americi, mnogo puta sam odgovorila na pitanje: „Da li si se pokajala što si se vratila?” Moj odgovor je uvek isti – nisam. Ipak, lagala bih kada bih rekla da ne postoje momenti kada se pitam šta mi je sve ovo trebalo. Svi ti momenti preispitivanja u vezi su upravo sa ovim iskustvom oko kampanje ,,P(B)ravo za mame”. Budući da je imperativ svake demokratske države poštovanje volje većine građana i građanki, saznanje da volja majki sa malom decom, građanki ove zemlje koje uredno plaćaju poreze i glasaju, nije nešto što naša vlada smatra važnim, čini me tužnom i ogorčenom. Međutim, videvši primer demokratije na delu i sposobnost građanki da se udruže i iniciraju menjanje zakona za dobro čitavog društva, daje mi snagu da ono što smo započele dovedemo do kraja.

Osnivačica i direktorka Centra za mame