Utorak, 27.07.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

KALOPERA PERA

Милосав Тешић

U napevu ču se: Kalopera Pera!
i veče se stvori u petrovsku lilu.
Davnine nam dragulj, a tuge nam seja
u pevanje pusti Ravijojlu vilu.

Došumeše tvorbe sa gorskih veselja
u Žuber i Vidrak, karavilje deva:
i Valjevki dičnih, i Jelena, Jela,
i Jelica, Ruža, i svih Paraskeva...
Poteku vidici da presvlače vreme
u odeždu Ane, u lik Teodore,
da porečja, gorja u žar-dijademe
i pečate sliju: te drži se, bore,
o trpezi časti kad s proplanka vida
Kandosija sija – a zri Simonida.

S Jasenovca brda, gde ovce se roje
i planduju duše, a munje se bruse,
nebesa se slegnu kad oblake doje
Anđelije bele, Jerusavlje ruse.

Otključaj se krstom, učetvoren grobe,
da raseješ diljem od praha pergament.
Tu Kosovke dve su, s kondirima obe:
i hudnica Bela, što nariče lament
i suši borike, i Devojče s reke
sa klobukom pavšeg, a milo mu perje,
te nesvesno sluti, uz trzaje zveke,
da s crvene rose već zrakaju perle,
da Svelazar šalje, kroz istočna vrata,
dva božura bojna: ženika i brata.

Sa reka nam suznih, tih Kokita s plačem,
tek seni zacvile, uz pokrete šljunka
i ježenje peska. – Tu Morana s tkačem
izvrzuje pređu iz žurnoga šumka.

Zlatokrilke kršne, monahinje potom,
zar sroza se sveća od dušinog voska?
Zar suv li kaloper da šušti životom
kroz vapaj te zgore u plamenu Boška?
O Kneževa Gospo i žalosti drugo,
zeleni se vreme sa zvezdom u dubu,
sa lipom u zvezdi, i vaznosi, tugo,
Jevrosimu majku i Damjana ljubu,
a s Bosfora peče (u nemeri mera!) 
Olivera vila, Kalopera Pera.
Kroz jasenje kitno i vilinske vlasi,
kad ponoćna gumna romorika krepi,
sa mesečnih kosa prodihuju dasi
despina nam gorkih – i nimfi i elfi.

U viziji kraja, gde bdi Ljubostinja
nad plemenom koje obuhvata tama,
u atlasu s tugom, u auri inja,
Jefimija bledi nad činom dok drama
u propast se ruši. – O veziljo trpnje,
ugradila jesi gorčinu i otrov,
gubitak od srca, uz ujede ćutnje, 
u ikonu malu, u zavesu, pokrov;
draguljima žižiš dok godišta tonu
kroz zastore mraka u mrak-vasionu.

U sazvežđa mrtvih i rumen od gline,
kad ustukne Mesec i progleda senka,
odvezu se ružom brodarice s Drine,
s Kolubare gola baždarica Željka.

A Jerina, mada i prokleta bila,
u razroko doba s olujom o kuku
i ona je žubor, i ona je vila
jer podiže kule o mahnitom huku,
što nasrće srčan, kad odnekud dođe,
da popije Dunav i obere grožđe.

Kad popusti pažnja đavoljem ustrojstvu
i dežurnoj zlobi kad ritmovi stanu,
i ukaže svet se u drukčijem svojstvu,
iz kraljičkog kola vilenice banu,
te trojička jutra i podnevi
, širom,
u naviljke skupe energiju bivšu,
od koje se – ljeljo!
pod nebeskim virom
preobrazi privid u slova što dišu.

Iz povesne drače, iz grmena čička,
proviruje tužno Sultanija Mara,
što zasnova ljubav u zrnu kamička
i okupi brižno, u hram bez oltara,
sirotinju, pisce, obitelj, vlastelu;
i razape udes o Dubrovnik, Mletke:
da odslika carstvo u Ježevu selu,
uz ječmenu slamu za bližnje i pretke,
da nemilost sklopi u krst i u datum –
ta robinja kobi, madregna i hatun.

Tek dodole čujem kad kiša se kani
da dojkama pljusne u dob što prohuja,
da orosi tren se i zamor se stani
u grozd polugolih Karaviljki, Struja...

Iz crkvica sremskih kroz duh Angeline
što razdade blago na uboge, nište,
istekla su mira u slom od celine,
kud besovi tutnje, a siroti pište.
O trajanje pusto, o pustoši trajna,
raspečati povest da leta se skupe
na Božiji zdenac i viđenja čarna,
da zaplaču zbirno planine i župe.

Lazarice ko su? Lazarice šta su?
Uz jagnjila bela (šta jagnjila behu?),
iz nekojeg čina, u nekojem času,
izmile i one sa čedom u smehu.

Sa stoleća triju, u pepeo sleglih,
romorenje slušam i zapevku tanku,
i potmuo žamor u korov poleglih...
Tek prozriče leto po svetlosnom čanku,
divljakuše pčele kud divizmu srču,
te puste se, krišom, biljarice Slavke
(i Zagorke, Perke...) po bilju u vrču
vreline i zrenja, gde gorkulje travke
navaljuju uljem da prokaplju štedro
u uboje ljute, u naprslo rebro...

Trepetljike prospe s petrolejke žižak
u šimšir-tišine sa trideset prelja,
gde predivo vuče iz tame jezičak
vretenom što bruji od ruja i želja,
a s romorne noći tek čuje se basma
što upreda mesec u misirska pasma.

Zasjaji li išta kroz bukvu i smrču,
kroz gudure, klance i zabit u grču,
to krčmarke dve su: i Janja i Mara!
Iz očiju njinih jezera se crne
i magle se krčme, i navire jara,
a s bedara britkih istrče im srne
pred gomilu glava u povesmu dima,
što jelene gone nad plamenom vina. 

Izvrze se Mesec iz rumenog klupka:
kolenika živne, poteče u tkanje,
te žica ušumi iz žubornog čunka,
iz razboja srca, u tkalačko stanje.

Da jaglikom prvom živici ožute,
da vrba olista, da oblak sa venca
maslačkom poteče, dok najezde ljute
iskaljuju narav: jer Slepica Jeca
i Živana Slepa i vide i znaju
da brda su oči, da ravni su uši
nad linijom peva; da ono što tkaju
žalosti i cvelja, a purpur je duši. 

Ne svetliče igle, ne teku kančela,
a pletilja sura cvetoplete para.
U pletivu gustom izumiru sela
i navire vlaga iz umornih šara;
a vezilje dve nam, Ikonija, Olga,
zamirišu smiljem što stvorio bol ga.

A Vrdnička Vila, a Vukova Mina
i Koviljke lepe iz čar-spomenara...
U „Korpu sa grožđem“ još zre Katarina,
a pritiče krepost iz dalekog nara
kroz namršten vazduh od načetih freski,
kroz Nadeždin „Prizren“, „Gračanicu“ njenu
i „Drvo na bregu“... Tek odsjaji reski
otvaraju pogled u san-ekumenu,
što krošnjama senči i „Resnik“ i „Žetvu“...
kud Nadežda, sestra u tifusnoj družbi,
po livadi scvaloj u zaumnu metvu,
zaustavlja boje u vrućice žurbi.

Vrh trpeza poljskih u žetveno doba
naraste u zraku i razlomi hleb se,
a obzor rascrta rukavcem teskoba
i baci se srpom gde složio lep se
žrtvenik od snoplja, u zaranku crven.
U nekakav vashit taj tren je vaznesen
i traje u glasu što jagli se srmen,
a davno se čuo i bio raznesen...
(Mobarice bile i bili mobari...)
Postoji li išta u senkama tvari
da opstaje makar u ponekoj šari?

U državi mladoj, u presudnom veku, 
tri kneginje behu, dve kraljice behu.
Prominuše one u godina teku
sa spomenom dobra, a s ranom o grehu...
Zar Srbija nije i Šareni konak
pod kapijom zvezda: za Ljubicom žita
talasaju burno; Persidin su orah
kultura i znanje; a s Julijom svita
na krunidbe seća; kroz gorčicu zala
za Natalijom se ukazuje Draga 
dok divljaju boje u grimizu saga,
a vlaže se oči s dubinom od žala.

Požurilo veče,o glog se razbolo,
te nevestu jesen ne odvodi u dvor,
a vile se trude, uz prolomku kolo,
da razmaknu zvezde i udalje sumor...
Pod ognjištem neba šareniš se, Bašto,
a nemoć se trže i žalost svetluca.
Lomata se razum po pitanju zašto

pahuljica Zemlje iz ponora vrca.

Poslužavnik jedan, od lima i zelen,
a kraljevskim parom što odslikan bio,
prosjajuje rđom kroz zagroban selen,
te propao traje, u sećanju mio.
Tu Marija s vencem, pod dvoglavim orlom
i krunom sa krstom, u otmenom stavu 
što ćutanjem znači, ublažuje prolom 
i šum kastastrofe niz poletnu stravu...
Sudbina je naša neopevan pelen,
a poniru reči i jenjava patos
dok žute brežuljci i suši se neven
sa linije kratke rođenje – parastos!

Pretvorilo sve se u prah što je smleven
u tišak ništine, u obred neznanja
nad zastorjem kraja kud tekao jelen,
gde bivša budućnost u gluvilu sanja
da ukreše oči o nebesku čašu,
da isprati povest kroz tmu neosvića
u predeo Uma, u kolevku našu,
gde utače svest se u trzaj Svebića.

Vedrinom se svetli pred lanetom strelac.
Po mišljenja polju ne bele se rade,
a ljubavi vrle gorčinin su zdenac:
to Anica nutri, to Ksenija znade,
a pretrne učas i crn zemljodelac
propupe li leske saznanja i nade.

U vilokrug bilja, i tkaljo i preljo,
dolete li ikad Kalopere šumne,
to šumljenje pukne u pripevak „ljeljo“,
što košute krene iz vrtače tmurne.

Kalopero Pero, čudesa se tvore:
preobražen svet je u milost što blaži,
te groblja se zore kroz um Isidore,
a Desanka plavu peruniku traži,
po ukletom znaku prašine i pleve,
za sve Magdalene i sve Genoveve.

Vrh vilinskog vitla, i tkaljo i preljo,
niz odrone sunca po čaškama sfere,
nad kružnicom plača, gde kupe se – ljeljo!

vitopere strukom Kalopere Pere
i streljaju srcem, iz srčike kobi,

u dokoljen zvezdan po Nečaji vodi:
a izgoni izvor iz očiju svoda

Mnemosina srpska, Žeravija voda.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.