Zaštitnik, zakon i kandidatura

Još jedan u nizu izbornih procesa, ovoga puta za šefa države, sa sobom donosi nove dileme. Sa ove vremenske distance, ni naredni izbori za predsednika republike neće biti ništa manje zanimljivi u odnosu na one održane 2012. godine. Najave predsednika vlade „da će kampanja SNS pred predsedničke izbore 2017. trajati kraće od mesec dana“ i predsednika republike da će izbori biti raspisani 9. aprila, ostavljaju širok prostor nagađanjima ko će biti predsednički kandidat SNS-a (ili vladajuće većine), ali i ko su protivkandidati koji potencijalno mogu pomrsiti konce najjačoj političkoj stranci. Rekli bismo da je premijer siguran da razjedinjena opozicija nema toliko široku „klupu sa rezervama“ odakle može da preti potencijalna opasnost, pa se taktika „prvog među jednakima“ u Vladi po svemu sudeći zasniva na dobrom „skautiranju“ nestranačkih ličnosti. Među njima se posebno izdvaja aktuelni zaštitnik građana, čiji je ulazak u izbornu trku za petogodišnje stanarsko pravo na adresi Andrićev venac 1, sve izvesniji. Pitanje je međutim da li bi on svojom potencijalnom kandidaturom prekršio Ustavom i nadležnim zakonima uspostavljena pravila...

Najpre, institucija zaštitnika građana je nezavisan državni organ koji nadzire i vrši kontrolu rada javne uprave i štiti prava građana. Za zaštitnika građana je, u dva navrata, većinom glasova narodnih poslanika biran g. Saša Janković, kome ovaj mandat, koji je poslednji, ističe sredinom sledeće godine. Ma koliko se trudili da napravimo jasnu razliku između institucije zaštitnika građana i Saše Jankovića, opredeljenjem da se institucija zaštitnika organizuje kao inokosno telo znači da je ombudsman zapravo jedno lice od čijih sposobnosti zavisi i uspešnost rada institucije. Ovde dolazimo u poziciju da je veoma teško razdvojiti instituciju od pojedinca i ne personalizovati je. Posmatrajući g. Jankovića u odnosu na deo Ustava koji uređuje izborno pravo (čl. 52), jasno je da on ima pravo da bude biran (tzv. pasivno biračko pravo) kao svaki punoletan, poslovno sposoban državljanin Republike Srbije. Takođe, posmatrano kroz dugogodišnju političku praksu partijskog pluralizma i višestranačkog nadmetanja, sasvim je sigurno da ni predsednik republike, predsednik vlade, ili pak bilo koji ministar koji se odluči da uđe u izbornu trku neće prethodno dati ostavku na svoju funkciju, a potom krenuti u predizbornu kampanju za predsedničke izbore.

Međutim, prema Zakonu o zaštitniku građana (čl. 10a) uočavamo da „zaštitnik građana i zamenik zaštitnika građana ne mogu davati izjave političke prirode“. Dakle, stiče se utisak da ova nespretno formulisana odredba u navedenom zakonu isključuje mogućnost da u određenim okolnostima zaštita ljudskih prava ima i političke implikacije. Utisak je da su odredbe, poput navedene, u okviru zakona ostale nedorečene i zahtevaju dodatna tumačenja. To se može objasniti i željom zakonodavca da se usled rigidnog uređivanja pojedinih članova zakona ne zapadne u određenu formu sputavanja zaštitnika građana i oduzimanja fleksibilnosti same institucije. Ovako pravno nedorečeno rešenje dopušta mogućnost da se različito tumači, pa čak i zloupotrebljava kako bi se osporili pojedini postupci ombudsmana i time oslabili njegov kredibilitet i integritet.

Ostaje nerazjašnjeno da li će i kada aktuelni zaštitnik i zvanično obelodaniti svoju kandidaturu za predstojeće predsedničke izbore. G. Jankoviću, kao i ostalim građani Srbije, Ustavom je zagarantovano pravo na kandidaturu. S obzirom na to da nas početkom godine očekuje i proces izbora novog ombudsmana, sve ukazuje na to da će i aktuelni zaštitnik građana ući u trku za jedinu osobu u izvršnoj vlasti koju narod bira direktno na izborima.

*Doktorand na Fakultetu političkih nauka u Beogradu