Utorak, 07.02.2023. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Ruske diplomate ubijali su na Balkanu i pre pogibije Ferdinanda

Konzule Rusije u Kosovskoj Mitrovici i Bitolju ubili su 1903. pripadnici jedinica pod kontrolom Porte, po čemu su ovi događaji sličniji ubistvu Andreja Karlova, nego što je to Sarajevski atentat
Споменик руском конзулу Григорију Степановичу Шчербини у Косовској Митровици (Фото Танјуг)

Neki britanski mediji su ovih dana brzopleto povukli paralelu između Mevluta Merta Altintaša, atentatora na ruskog ambasadora u Ankari, i Gavrila Principa, ali su više sličnosti mogli da pronađu analizirajući ubistva dvojice kolega Andreja Karlova, koji su baš kao i on bili ruske diplomate i stradali službujući na teritoriji Turske.

Najpre je u martu 1903. u Kosovskoj Mitrovici život izgubio konzul Grigorije Stepanovič Ščerbina, a u leto isto godine konzul u Bitolju Aleksandar Arkadijevič Rostkovski. U oba slučaja na njih su pucali pripadnici trupa pod kontrolom turske vlade.

Ščerbina je preminuo od povreda, nakon što ga je pogodio kaplar arbanaškog porekla u jedinicama lojalnim Porti, tvrdeći da se sveti za smrt rođaka. Rostkovskog je „na mestu” ubio zaptija (žandarm), takođe Arbanas, pravdajući se kasnije da je to učinio u samoodbrani i da je prvi napadnut iz vatrenog oružja, što nikada nije dokazano.

Istoričarka Vesna Zarković, naučna saradnica Instituta za srpsku kulturu u Prištini, danas smeštenog u Leposaviću, za „Politiku” naglašava da bi se, osim na detalje pod kojima su se atentati 1903. desili, trebalo fokusirati i na diplomatske aktivnosti nastale posle tih događaja i porast tenzija u balkanskom delu Turske, u kojem su već besnele pobune.

„Najveću korist od svega je na kraju imala Austrougarska. Pozivajući se na nemire, ona je sa Rusijom potpisala ugovore da zajednički garantuju bezbednost na Balkanu. Time je faktički legalizovala svoje prisustvo, koje je dotad imala samo Rusija”, ističe Vesna Zarković.

Za nju najvažnije pitanje biće ko bi od toga mogao da pokuša da izvuče najveću korist, kao što je to na početku 20. veka učinio Beč. Ipak, sva poređenja bi, kako upozorava, trebalo izvoditi vrlo oprezno. To su, čini se, oni koji su uporedili Altintaša sa Principom propustili da urade.

„Ne želim da se bavim politikom. Podrazumeva se da svaka ozbiljna država, počiva na diplomatiji, i da je prirodno da osudi takav akt nasilja, što smo čuli prethodnih dana. Međutim, iza toga čuli smo i tvrdnje da sve ovo odgovara NATO zemljama i da bi one mogle da budu inspiratori. O tome ne mogu da donosim pouzdan sud, ali na osnovu istorije mogu da kažem da je potrebno pratiti kako će se situacija dalje odvijati kada je reč o diplomatskim odnosima najmoćnijih država”, navodi Vesna Zarković, koja se bavi odnosima velikih sila prema Kosmetu od Berlinskog kongresa 1878. do Prvog svetskog rata.

„Najveću korist od atentata je na kraju imala Austrougarska. Pozivajući se na nemire, ona je sa Rusijom potpisala ugovore da zajednički garantuju bezbednost na Balkanu. Time je faktički legalizovala svoje prisustvo koje je dotad imala samo Rusija”, ističe istoričarka Vesna Zarković.

Upitana da li su pobune Albanaca pre 1912. mogle posredno da idu na ruku i Srbiji jer su slabile vlast Carigrada i bile okidač za Prvi balkanski rat i oslobođenje, ona odgovara da su pre toga bili prisutni mnogi drugi akteri.

„Posle reformi u Turskoj, koje su se odnosile najpre na žandarmeriju, sudstvo i finansije, najmoćnije zemlje su pokušale da postave nekakve svoje zone uticaja. I nije bilo svejedno ko će kontrolisati Skoplje ili Bitolj, gde je bilo mnogo diplomatskih predstavništava i da li će tu biti snažnije prisustvo Rusije ili Austrougarske. A nemiri nisu bili samo povod za Balkanski rat, jer je i Beč želeo da izvrši prodor na istok. Zato su na kraju i započeli i Prvi svetski rat”, ističe saradnica Instituta za srpsku kulturu u Prištini.

Govoreći o zonama uticaja najmoćnijih zemalja u pobunjenim balkanskim oblastima Turske, ona ocenjuje da bi ta situacija donekle mogla da se uporedi sa rasporedom snaga na teritoriji Kosmeta posle bombardovanja 1999. iako možda nisu u pitanju iste strane sile.

„Na KiM je pet NATO zemalja 1999. postavilo svoje bezbednosne sektore, navodeći da garantuju bezbednost i stabilnost posle sukoba koji su potresali taj prostor”, ocenjuje Vesna Zarković, koja je 2012. u časopisu „Baština” u saradnji sa Ministarstvom kulture objavila i članak „Ruske diplomate na udaru atentatora u Kosovskom i Bitoljskom vilajetu početkom 20. veka”.

U ovoj analizi ona se bavi i odnosima između Rusije i Turske nakon dva atentata 1903, napominjući da je posle smrti Ščerbine njegovom krivcu izrečena smrtna kazna, ali ga je ruski car pomilovao, dok su posle ubistva Roskovskog na pogubljene osuđeni i počinilac i drugi zaptija koji ga nije u tome sprečio, a blaže su sankcionisani i drugi prisutni koji nisu reagovali. Sultan Abdul Hamid odgovorio je Petrogradu depešom u kojoj se izražava volja i spremnost na svaki kompromis.

Vesna Zarković ukazuje da je uz kazne za atentatore Rusija od Porte zahtevala i da energično suzbije sve ustanke i nemire. Haotično stanje nije odgovaralo ni Nemcima, budući da su njihovi kapitalisti kontrolisali prugu i da se zbog okršaja nije normalno odvijao saobraćaj. S druge strane, ostalim evropskim zemljama je, kako zaključuje autorka članka, sukob ipak išao na ruku zbog pogoršanja odnosa Petrograda i Istanbula, ali i komitima koji su organizovali pobune na turskim teritorijama.

Bez obzira na to što se smatralo da je slučaj ubistva konzula rešen, Rusija je odlučila da pošalje flotu u turske vode, što bi, primećuje Vesna Zarković, moglo da se tumači dvojako – „kao opomena muslimanskom stanovništvu i kao zadovoljenje ruskog javnog mnjenja i ponosa”. U tom momentu se aktivnije uključila Austrougarska koja je potpuno podržala Rusiju, iz čega je nastao ugovor o zajedničkom delovanju na Balkanu.

„Zajednička akcija bila je direktno u suprotnosti sa očekivanjima i mišljenjima srpskih diplomata koji su smatrali da ugovor ove dve države o zajedničkom delovanju na Balkanu neće dugo potrajati”, zaključuje Vesna Zarković u svom članku.

Komentari16
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.