Tajvanska kanasta

Povodom teksta „Zemlja faraona”, od 6. januara

U potrazi za filmskom pričom koja bi adekvatno pojasnila temeljito oportun stav u kontinuitetu reditelja Gorana Markovića na temu „Beograd na vodi” ne moramo ići do daleke 1955. i filma „Zemlja faraona”. Dovoljno je vratiti se u 1985. i prisetiti se filma „Tajvanska kanasta”, koji režira i potpisuje kao koscenarista upravo Goran Marković.

Pored pozitivne poruke u vezi sa ukazivanjem na malverzacije u oblasti nove izgradnje, taj film predstavlja klasično Markovićevo delo, u kojem se u centru pažnje nalazi filmski junak Saša (bravurozna gluma Borisa Komnenića), kojeg Marković predstavlja kao tipičnog domaćeg arhitektu, čoveka izgubljenog u prostoru i vremenu, naivnog, socijalno i emotivno ugroženog intelektualca.

Što se tiče uvek aktuelnog pitanja u vezi sa angažovanjem domaćih ili stranih arhitekata, pa nije li sam Marković, kreiranjem lika Saše Belopoljanskog, upravo dao vizionarski šlagvort investitorima van Srbije da izaberu inostrani, a ne domaći tim za projektovanje objekta kule, uz napomenu da je „Mašinoprojekt” ipak uključen u projektovanje objekata kao domaća kuća. Kako projekat „Beograd na vodi” ipak ne rade likovi poput njegovog junaka iz filma „Tajvanska kanasta”, zarad javnosti, potrebno je ponoviti neke činjenice o tom projektu.

„Beograd na vodi” je projekat u kojem odluke o angažovanju projektantskih timova donosi većinski partner, u ovom slučaju kompanija „Eagle Hills”, a ne država Srbija. Većinski partner je u ovom slučaju odabrao projektantski tim „Skidmore, Owings & Merill LPP” (SOM), a ne domaće arhitekte, jer je to bilo njegovo pravo.

Posmatrajući arhitektonsko rešenje za kulu, priznajem da nisam ljubitelj „šampon” arhitekture (asocijacija na planirani izgled kule), pa smatram da je grad Beograd u tom pravcu mogao intervenisati i zatražiti više predloga uz formiranje stručnog tela, kombinovanog od članova Akademije arhitekture, Udruženja arhitekata Srbije i članova Komisije za planove grada Beograda (neki evropski gradovi imaju i Komisije za urbani dizajn), koje bi dalo svoj stav u vezi sa poželjnim pristupom rešenju. Jedan Mihajlo Mitrović ili Zoran Bojović svakako su mogli biti učesnici pozivnog konkursa, ako ne kao projektanti onda kao konsultanti u pomenutom radnom telu u ime grada Beograda. Međutim, to se nažalost ipak nije desilo.

Možemo takođe zapaziti da se upravo u Markovićevim stavovima, koje ispisuje u svojim kolumnama na temu urbanizma i arhitekture, više puta pojavljuje teza da je piramida nakazna građevina, iako je sasvim jasno da se kod piramida radi o genijalnom spoju matematičkih proračuna u vezi sa dimenzijama i takođe čudesnom izboru za pristup građenju objekta. Pri tom se nijedna izgradnja ne može nazvati besmislenom, kako Marković piše o „Beogradu na vodi”, jer je civilizacija počivala i počivaće na izgradnji novih arhitektonskih slojeva, izuzev pojedinih gradova ili nekih njihovih delova koji su pod zaštitom Uneska, upravo usled poštovanja prethodno nasleđenih slojeva kroz istoriju, što Beograd u ovoj zoni de fakto nema, pa se u tom smislu sa ovim prostorom može postupati bez ograničenja službe zaštite.

Ako je Marković i pomislio da je interesantno uspostaviti analogiju između izgradnji piramida i nove izgradnje u gradskim centrima, u tekstu „Zemlja faraona” sigurno je uspeo jedno, a to je da promaši državu i grad u kojem bi povukao tu paralelu. Da je pisao o Londonu, u kojem je izgrađen objekat „Šard”, prema projektu čuvenog arhitektonskog stvaraoca Renca Piana, njegov tekst bi svakako bar privukao pažnju protivnika Borisa Džonsona (tada gradonačelnika), jer se po aktuelnim protokolima za izgradnju u Londonu, za objekte više od 150 metara mora dobiti saglasnost gradonačelnika. Ovako je, umesto o „šampon arhitekturi”, i mogućoj vezi sa temom pranja Beograda, pisao o arhitekturi na način kao kada bih ja kao arhitekt pisao o njegovim filmovima i poredio ih recimo sa Kjubrikovim opusom.

U svojoj kolumni pod naslovom „Kamen”, Marković se takođe pita kako je moguće da se neki moj kolega još uvek „nije spalio” povodom odluke da potpiše određeni urbanistički plan. Čitajući taj njegov tekst, ne mogu a da ne postavim kontra pitanje. Da li je uputno da ja kao arhitekta urbanista pozovem njega i njegove kolege da se zbog nekih nakaznih filmova (koji su finansirani iz državnog budžeta) i iza kojih se jasno vidi samo lični, a ne interes stvaranja umetničkog dela, i sami demonstrativno spale, pre svega zbog uticaja određenih filmova na mlađu populaciju, usled mogućih pogrešno protumačenih poruka iz filma, koje umesto da deluju preventivno upravo proizvode agresivno ponašanje? Nije li veća šteta koju film sa naglašenom agresijom može prouzrokovati, nego bilo koji savremeni objekat, izgrađen na mestu pacovskih kanala, ruševnih objekata i deponija u centru Beograda?

Da li će arhitekta Džordž J. Efstatiu za projekat kule iz plana „Beograd na vodi” dobiti neku međunarodnu nagradu koja će biti njegova „Zlatna palma”, „Zlatni lav” ili „Zlatni medved” u arhitekturi, ili će objekat Willis Tower / ex Sears Tower u Čikagu, takođe nastao u birou Skidmore, Owings and Merrill (1973) kao autorsko delo FazlurKhan & Bruce Graham, ostati neprevaziđeno delo tog arhitektonskog biroa, ostavićemo ipak na procenu sudu istorije.

Što se istine o Korbizjeovoj izjavi o Beogradu tiče, u kojoj on Beograd opisuje kao ružan grad, taj njegov komentar se pre svega odnosio na stari deo grada, u kojem se tada nisu gradile kule, koje su bile njegov manifest u vezi sa izborom modela koji bi se mogli koristiti u urbanoj obnovi gradskog tkiva.

Što se tiče Savamale, ona je samo jedna od stotine braunfild zona u evropskim gradovima, koje su revitalizovane ili se revitalizuju, kao posledica gubljenja funkcija nekadašnjih rečnih stovarišta i magacina. Razlika je samo u tome što su u nekim gradovima brže, a u nekima sporije realizovani procesi obnove. U svakom slučaju, urbanom obnovom u priobalju Save beli grad će imati mogućnost da opravda svoje ime, koje je pređašnjim zapuštenim stanjem bilo sasvim neprepoznatljivo, posebno iz ugla turiste koji putuje rekom. U vremenu budućem očekuje se znatno aktiviranje turističkih potencijala grada Beograda, posebno zbog njegove pozicije na ušću reke Save u Dunav, u kojoj će upravo Savamala preuzeti ključnu ulogu dočeka gostiju koji će vodenim putem dolaziti da obiđu Beograd.

Arhitekta