utorak, 22.06.2021. ✝ Vеrski kalеndar € Kursna lista
INTERVJU: DIVNA VUKSANOVIĆ, filozof medija, pisac

Šok-estetikom protiv malograđanskog dremeža

Ta malena duša, potisnuta tržišnom ideologijom, postaje smetnja za čoveka koji bi se rado uključio u sveopštu tržišnu utakmicu, ali ga ometaju afekti, sentimenti
(Фото Драгана Драгановић)

Sloboda mišljenja nema obale i granice. Jednostavno, otisneš se na intelektualnu plovidbu. Rizikuješ, jer ne znaš ni kuda ideš ni da li ćeš se vratiti, ali otkrivaš sebe, nepoznate obale i dimenzije sveta. U tom kontekstu sagledano, kritika je instrument osvajanja slobode, kaže dr Divna Vuksanović, redovni profesor Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, filozof medija, pisac i estetičar, povodom svoje nove knjige „Memo”, zbirke priča čiji junaci uživaju sve privilegije modernog vremena, ali i tragično završavaju.

Prema njenim rečima, knjiga je zamišljena kao kritika našeg vremena. Tematski, vezana je za literarizovanje teorija zavere, i to globalno uzevši. U suštini, to je otvorena kritika kapitalizma i njegove mračne, odnosno manje vidljive i bezumne strane. Priče se dešavaju po celom svetu, jer Divna Vuksanović je i velika putnica. Ona, kao što i sama kaže, „istražuje, dodiruje, osluškuje druge kulture, ideje i svetove”.

Zbirka priča „Memo” objavljena je u izdanju „Serbike” i za sada je ušla u najuži izbor za Vitalovu nagradu.

U priči „Flotila slobode” neupućenima skrećete pažnju na današnje „pozitivno mišljenje” koje, kao kamuflaža za puku veru, predstavlja pomodarstvo vizualizacije i negaciju kritike. Koliko je opasan nedostatak kritičkog mišljenja?

Najpre, treba razdvojiti kritičko mišljenje od kritizerstva, koje predstavlja kritiku radi kritike. U osnovi kritičkog mišljenja je mišljenje samo, a ono je nezaustavljivo, beskonačan proces koji od nas i čini misaona bića u punom smislu reči. Kant je takvo mišljenje nazivao i samosvešću, a to je ona misao koja prati sve naše radnje i koja nam omogućava identitet. Bez takvog mišljenja smo izgubljeni, bezumni. Ono je pretpostavka koja nas čini bićima svesnim sebe i vlastitog činjenja ili nečinjenja. Osim što ovo mišljenje ima saznajnu vrednost, ono čuva vezu s moralnom praksom i odgovornošću. Ne možemo biti moralna bića bez svesti o tome šta činimo. A to, ujedno, znači i svest o slobodi. „Flotila slobode” je moralna plovidba po bespuću, potraga za slobodom u svetu zaslepljenom predrasudama i dogmama, u svetu gde kritika postaje gotovo nepristojna za proces dosezanja individualne sreće.

Vi, u stvari, osporavate takozvano „pozitivno mišljenje”?

Ako je mišljenje beskonačna, a katkad i opasna, plovidba i traganje, kako je moguće misliti „pozitivno”? To je diktum protivan samoj suštini mišljenja koje nema unapred proračunati ishod u nečemu „pozitivnom”. Kao što je poznato, nijedna plovidba nije izvesna, pa tako ni misaona. Mišljenje ne zna za obale niti za konačni cilj, ono izmiče kalkulacijama i privremenim rešenjima. Refleksija je proces koji se ne zaustavlja, misao koja se neprestano čudi i postavlja pitanja sebi i svetu oko sebe...

U današnje vreme, kako rekoste u knjizi, duša se muči, a tela napreduju?!

Istina je da je telo bilo dugo zanemarivano, potiskivano od strane različitih institucija represije, i da se čini kao da je došlo njegovo vreme. Telo se, u takozvanom civilizovanom svetu, navodno emancipovalo, oslobodilo se tereta kulture, običaja, religije, politike. Ono danas radi na sebi: zdravo se hrani, vežba, iznova se definiše, konstruiše i rekonstruiše. Ponekad izgleda da ono i nije naše, već produkt tržišta i najrazličitijih tehničkih izuma. Drugim rečima, telo „napreduje” i pretvara se u nešto drugo: u robni proizvod za potrošnju na tržištu tela koja podležu zakonima ponude i potražnje, odnosno konkurentnosti – kao radne snage, bilo u modnoj ili reklamnoj industriji, u profitabilnim sportovima, u medijima, vojsci, na estradi.

Za to vreme, duša je izgubila značaj, osim, primera radi, u poeziji ili religioznim učenjima. Ona se više i ne pominje kao važna, čak ni kao postojeća, ako se izuzmu merenja koja treba empirijski da dokažu da ona ipak postoji, i čak teži oko 300 grama. Ta malena duša, potisnuta tržišnom ideologijom, postaje smetnja za čoveka koji bi se rado uključio u sveopštu tržišnu utakmicu, ali ga ometaju afekti, sentimenti, moralno čulo. U knjizi „Memo” pokušala sam da prikažem „dramu duše” savremenog doba. Na jednoj od promocija, dramaturg Predrag Jakšić je to nazvao „memodramom”, odnosno borbom duše koja se seća, za položaj u svetu...

U ovoj zbirci dajete sliku svega što obeležava današnje vreme. Tu su ljudski resursi, menadžerke, izbeglice, sajber zona, bodi art, crveni tepih, Jutjub...?

Bavila sam se, rekla bih, tipičnim temama na atipičan način. Kombinovala sam „veštačke rajeve” i pseudohedonizam, sa hororom svakodnevice. Koristeći šok-estetiku nastojala sam da uzdrmam čitaoce, da ih, eventualno, trgnem iz „dogmatskog”, konformističkog i malograđanskog dremeža i motivišem na otpor i pobunu, a u krajnjem ishodu – na revoluciju. Možda sam bila odviše direktna i brutalna u tim svojim težnjama. Ne znam.

Gotovo svaka priča završava se smrću. Junaci vaših priča umiru, ginu, nestaju sa scene čak spektakularno, pod blicevima paparaca! Na šta ste hteli da ukažete ovakvim konceptom?

Atmosfera priča jeste katastrofična jer sam želela da upozorim obične ljude da to što im se trenutno, pod uticajem globalne politike, marketinških strategija i medija, čini da žive svoj život i uživaju u njemu, najčešće spada u domen estetskog privida koji će, ako se ne odvaže na korenite društvene promene, biti razbijen o životne hridi i do kraja uništen. Dakle, ne može se, po definiciji, biti srećan u nesrećnom svetu: dok politička jednakost, ideje ravnopravnosti i solidarnosti ne prevladaju najsuroviju eksploataciju, a koja se događa pod velom ekonomskog, tehnološkog, naučnog i svakog drugog „napretka”, neće biti mira i sigurnosti, ni na jednoj lokaciji i ni u jednom ljudskom srcu.

Komеntari48
9f6ae
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jovanka Sredic, nastavnica
Najpametnija i najobrazovanija zena na javnoj sceni Srbije. Premalo je ima,nazalost. Ocito nije karijerista a ni laktaros. A nema, verovatno, ni uticajnog ljubavnika. Sve u svemu, i po svemu - atipicna, posebna, magicna.
Nedzad
Unutrasnja lepota. Velika.
Александра Р.
Снага ума.
daniela
konacno nesto lepo i ljudski
emilija
odavno se suska da je ovoj divnoj naucnici i umetnici mesto u SANU, pre mnogih drugih. ovaj intervju to potvrdjuje. zahvalnost politici.

PRIKAŽI JOŠ

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Ovaj veb sajt koristi kolačiće

Sajt politika.rs koristi kolačiće u cilju unapređenja usluga koje pruža. Prikupljamo isključivo osnovne podatke koji su neophodni za prilagođavanje sadržaja i oglasa, nadzor rada sajta i aplikacije. Podaci o navikama i potrebama korisnika strogo su zaštićeni. Daljim korišćenjem sajta politika.rs podrazumeva se da ste saglasni sa upotrebom kolačića.

Prijavitе sе na našu mailing listu

* Obavеzna polja