Sreda, 28.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Duh pomirenja između islamofoba i islamista

Рат у Јемену само је један у низу сукоба на Блиском истоку (Фото: Ројтерс)

Masakri u Berlinu uoči gregorijanskog Božića i u Istanbulu na Novu godinu dovoljni su bili da opet podsete – kao da bi to uopšte moglo izbijati iz glave nakon cele nesrećne 2016. godine – na neprijateljstvo između džihadizma i, s druge strane, sekularizma, umerenog islama i hrišćanstva.

Izveštaji o istanbulskom pokolju verovatno bi dobili manje prostora u zapadnim medijima da nije bila Nova godina, period koji je u ovim krajevima sveta sušan za vesti. Zahvaljujući tome, čitali smo i slušali ovog puta veoma opširno, gotovo kao kada se na meti nađu zapadne zemlje, o tome koliko je Turska – između ostalog i zato što je i dalje više sekularna nego islamizovana, premda se njen predsednik Erdogan trudi da to promeni – na nišanu radikalnih islamista. Nije to uvek lako razabrati u paničnim razmatranjima američkih i evropskih novinara, ali ogromna većina žrtava džihadizma i jesu muslimani, tobožnji otpadnici od „istinske” vere.

Možda bi to jednog dana moglo pomoći da sve snažnije antiliberalne i islamofobne stranke na Zapadu postignu primirje, pa i izvesno saglasje sa tvrdim islamistima. Imale bi za to i presedan: za islamofobiju se često konstatuje da je savremeni oblik antisemitizma, koji su mnogi od onih zapadnih političara što se rado pozivaju na hrišćanski identitet i, u najmanju ruku, koketiraju sa rasizmom – i prema Jevrejima i prema drugima – pretočili u podršku najviše desničarski orijentisanim, u verskom fundamentalizmu ukorenjenim strujama u Izraelu. Ako već antisemiti mogu postati neka vrsta „cionista”, dalo bi se zamisliti i kako islamofobi uviđaju da im islamisti nisu prevelika smetnja, barem ne sve dok se drže sopstvenog „zabrana” i ne napadaju Zapad.

To bi se savršeno uklopilo u nazore antiliberalne i nacionalističke desnice, koja ionako najviše mrzi kad joj se neka druga država petlja u poslove pod izgovorom zaštite ljudskih prava, najčešće pod tim skrivajući isterivanje sopstvenih interesa. Svako da caruje unutar svojih granica – makar to značilo i da se u tom zaklonu nesmetano krše ljudska prava pod izgovorom, ovog puta, samosvojne kulture neuklopive u liberalne ideale – to je načelo antiliberala. I njima su, kao i islamistima, glavni problem unutrašnji „otpadnici”. Ali, zapravo su paktove sa islamistima sklapale i SAD dok su sebe, u predtrampovskoj eri, pompezno proglašavale svetlim vitezom liberalizma i nepokolebljivim zaštitnikom svetske nejači od tlačiteljskih režima.

Na to nehotice podseća i povika koja se odnedavno sve glasnije diže u američkim medijima zbog ideje Rusije da bi avganistanskim talibanima, prvoborcima savremenog ekstremnog islamizma, trebalo priznati izvestan legitimitet i sarađivati s njima protiv Islamske države. Američki mediji argumentuju da talibani nisu samo, kako ukazuju Rusi, nacionalni islamistički pokret nego i da su povezani sa „džihadističkim globalistima” iz Al Kaide, te da Moskva želi mir sa njima jedino zato što napadaju vladu u Kabulu, koja ima podršku Vašingtona i NATO.

Ako već antisemiti mogu postati neka vrsta „cionista”, dalo bi se zamisliti i kako islamofobi uviđaju da im islamisti nisu prevelika smetnja, barem ne sve dok se drže sopstvenog „zabrana” i ne napadaju Zapad

U takvim napisima se prenebregava i nešto aktuelnije od toga da su Amerikanci u Avganistanu potpomagali talibanske preteče, mudžahedine, kada su se digli protiv sovjetske invazije. Štaviše, isto za šta sad optužuju Rusiju u Avganistanu SAD rade u Siriji. Tamošnju tvrdo islamističku grupu Ahrar el Šam, koja takođe tvrdi da su joj ciljevi nacionalni mada je preko osnivača povezana s Al Kaidom, odbili su da svrstaju među terorističke organizacije. Nusra front, sirijski ogranak Al Kaide koji uverava da se osamostalio i da mu je na srcu samo nacionalna „revolucija”, a ne svetski džihad, na meti je američkih bombardera, ali prevashodno one njegove glavešine pristigle iz redova organizacije koju je vodio Osama bin Laden. Obični borci Nusra fronta uglavnom su pošteđeni američkih projektila, po logici da nisu nužno do kraja radikalizovani i nepopravljivi i, pre svega, zato što su ubojito oružje protiv sirijskog režima i njegovog saveznika Rusije. Ali, pravo na takve kalkulacije Vašington zadržava za sebe i ne dozvoljava ga Moskvi u Avganistanu.

Isto tako, nakon što je Amerika to odavno učinila, sada se i Rusija povezuje sa verski i društveno izuzetno konzervativnim monarhijama Persijskog zaliva, iz čijih viših krugova potiču i finansijeri džihadista. Tursku Bela kuća, sve vreme se zaklinjući u svoj liberalizam, nije odbacila kada se Erdogan okrenuo islamizmu, pa bi bilo besmisleno da sada zamera Rusiji dobre odnose sa njim.

Dalje nizanje primera je besmisleno pošto svi vode istom zaključku: ni Vašingtonu iz vremena kada se smatrao „svetionikom” liberalizma nikada nije bilo mrsko da sarađuje sa islamistima. Nema razloga da sa antiliberalima bude drugačije.

Naravno, prethodno bi morao da protutnji najjači nalet ove oluje islamofobije, kao što je svojevremeno splasnuo i antisemitizam, premda tek nakon holokausta. Tada bi se antiliberali mogli dosetiti koliko se sa islamistima – barem onim umerenijim, kojima nije do vođenja džihada sve dok i poslednji nevernik na svetu ne prigne koleno pred Bogom – poklapaju u izokrenutom shvatanju famozne liberalne krilatice „poštovanja različitosti”, koja se u njihovoj verziji svodi na prećutni „miroljubivi aparthejd”: svaka kultura na svoju stranu i da se što manje mešaju.

Prepreka tome je što muslimanske zemlje imaju mnogo više resursa od Izraela, što znači da će se lakše opet naći na udaru tuđe pohlepe. Takođe, ljubav zapadnih antisemita prema Izraelu dobrim delom je pobuđena ne samo željom da Jevreje isele daleko nego i da komplikuju život onima koje trenutno još manje podnose – muslimanima na Bliskom istoku. Ali, i to se da rešiti ako bi Zapad uspeo da tamošnje muslimane pretvori u tampon-zonu, na primer, prema Kini, koja je već izložena rasizmu i tek će to biti ako joj zaista uspe da izgradi najmoćniju privredu sveta.

Ima, dakle, izgleda da se ispostavi kako su islamofobi i islamisti, što bi rekli Amerikanci, „rajski spoj”, dve grupe rođene da sarađuju u duhu pomirenja koji se zaziva svakog Božića. To ne znači da će netrpeljivost uminuti. Kao što „antisemitski cionisti” nisu prestali da budu antisemiti, islamofobi će i dalje mrzeti muslimane, dok će islamisti takođe nastaviti da na druge vere i kulture svaljuju svu krivicu za probleme u svojim državama.

Komentari1
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Prekobarac
Bravo Vladimire, divnu si bajku napisao ali mi smo vec odrasli i nismo tako mnogo zainteresovani u te price.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.