Petak, 19.08.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: VLADISLAVA VOJNOVIĆ, dobitnica nagrade Politikinog Zabavnika

Volela bih da znam sve jezike i da umem da pišem sva slova

Smatram da je jako opasno po duševno zdravlje biti mlad i videti jedno, a slušati da je to nešto drugo
(Фото Д. Ћирков)

U romanu po azbučnom redu, za decu i mlade (ali i za odrasle), „Avram, Bogdan, vodu gaze” književnice i scenaristkinje Vladislave Vojnović, jedna radoznala Melanija uči da čita i piše upijajući svet oko sebe kroz oblike slova. Knjigu je objavio „Službeni glasnik”, a uredio je Goran Petrović u okviru kolekcije „AzBučni red”. Sve počinje od jednog „aaaaa”, kada je katolički popa iz mesta njene bake upita: „Aaaa, pa vi ćete Melanija, sada učiti da čitate i pišete?”. Tada kreću avanture devojčice, koje je u knjizi i crtežima dočarao Luka Tilinger, a u znaku slova i razigranih reči...

 „Uputstvo” za čitanje vaše nove knjige za decu nalik je uputstvu za korišćenje nekog jestivog proizvoda, jedne posebne vrste supe. Kakva je to supa koja vas je podstakla na to da napišete roman o slovima?

Reč je o jednoj takoreći prvobitnoj supi! Doduše ne baš o onoj iz davne prošlosti planete kad se u morima formirala ta čuvena „supa” od minerala i jednostavnih molekula iz kojih se onda, navodno, formirao prvi živi svet naše planete, izmilio na kopno i polako evoluirao do nas i sveta kakav danas poznajemo. Ali jeste to jedna za moju porodicu i mene važna prvobitna supa bez koje ne bi bilo ni ove knjige. Za tu supu je od prvorazredne važnosti jedna devojčica koja se zove Milica, a kojoj sam, eh, da, majka. Ta Milica je okupirala veći deo mog mišljenja i osećanja u poslednjih dvadesetak godina. I ta „mustra bečka”, kao malo dete bila je očarana slovima u supi, a  ja nisam bila očarana idejom da se u našoj (inače, svakodnevnosupastoj) kući jedu supe iz kesice. Pa, sam iz kesica vadila slova, prala ih od nitrata i nitrita, te ih stavljala Milici u domaću pileću supu kakvu kuvam čitavog života. Kakve to veze ima sa romanom o slovima? Nikakve direktne, ali svekolike indirektne, jer za decu sam počela da pišem, tako što sam prvo počela da pričam kćerki priče, pa da ih zapisujem, pa... eto!

Slova doživljavate kao živa bića, ljude i životinje, kao maštovite asocijacije. Koliko ste težili tome da deci dočarate lepotu našeg pisma, jezika i reči, a koliko da odrasle podsetite na početke učenja i shvatanja sveta?

Meni su sva slova divna. I ćirilična, i latinična, i grčka i oni razni „cvetići” na Istoku... Volela bih da znam sve jezike i da umem da pišem sva slova. Kao dete imala sam taj životinjsko-biljni i porodični odnos prema svemu, i prema slovima i prema escajgu i prema mebl-štofu na kauču, kad se gleda iz velike blizine. Posle sam naučila da postoji i nauka koja se bavi znakovima i značenjima, a zove se semiologija. Verujem da i druga deca, pa i odrasli ljudi, imaju takve momente u razotkrivanju čuda koje se zove život i komunikacija.

Nešto je izmišljeno, ali postoje li tu i stvarne inspiracije, kao što je mesto zbivanja ili možda neke ličnosti?

Mesto zbivanja ima veze sa mojim zavičajem, tj. sa Belom Crkvom u Banatu i sa nekim ljudima koje tamo poznajem i mnogo ih volim, kao što je slikar Nenad Bračić. Ali kad pišete, sve vam se pomeša i na kraju, kako bi rekao Aristotel, ne pišete kako je bilo, nego kako je moglo da bude. To je razlika između istoričara (ili novinara) i nas koji skroz-naskroz izmišljamo priče. Počnemo mi lepo, kao na primer: „Evo mog prozora koji bi trebalo da operem, kroz prozor se vidi Zemun, Beograd i Avala u daljini”. Ali, onda najednom, preko neba proleti ptica i to žar-ptica, a za njom dođe i svemirski brod, koji se smanji, sleti na prozorski sims i iz njega izađu vrlo mala stvorenja koja počnu da pevaju... I operu mi prozor!

Zašto je u knjizi baka tako blaga i mudra, zašto je mama umetnica, zašto je tu i katolički popa, nevaljali dečak koji tuče psa, pa i jedna „prakljača”?

Zato što su me na Fakultetu dramskih umetnosti, gde sam pre sto godina diplomirala na Odseku za dramaturgiju, učili da prvo treba smisliti šta želiš da kažeš, pa onda kroz kakvu priču to najbolje može da se kaže, pa onda kakvi karakteri najbolje mogu da iznesu tu priču. Baka, ako i jeste mudra, blaga baš i nije. Popa je tu zato što u Beloj Crkvi živi i radi veliki pesnik Jožef Bogdan, koji je uz to i katolički pop i za koga bih sigurno kuvala kad bih živela tamo. Dečak koji udari psa, to uradi zato što se uplašio, a ne zato što je nevaljao, a mi koji volimo pse moramo da naučimo kako se s tuđim agresivnim strahovima izlazi na kraj. Prakljača je, opet, jedna „ćurka” koja više voli institucije nego žive ljude i životinje, a i s takvima moramo da se susrećemo. Mama je umetnica jer je i mama one Milice umetnica i nema pojma kako se drugačije živi i misli, mada se pretvara da razume.

Čini se da deca odmah sve shvataju. Da li je zbog toga važno pokazati im svet u dvojstvu dobra i zla, i u svoj njegovoj višestrukosti?

Deca sve vide i sve mogu razumeju ako im se lepo objasni. Svako laganje dece za njihovo navodno dobro, ipak je samo laganje, a laganje ništa ne valja. Lično smatram da je jako opasno po duševno zdravlje biti mlad i videti jedno, a slušati da je to nešto drugo.

Šta za vas znači nagrada Politikinog Zabavnika?

Nagrade su čudna stvar, mislim da ne treba za njima čeznuti, a opet, mislim da nije sramota jako im se obradovati. Evo, ja sam na primer skakala po kući kad su mi javili za Zabavnikovu nagradu. Prevedeno na jezik detinjstva, nagrade su kao petice: nekad dođu, a nekad ne dođu. Mislim, dobro je učiti zbog sopstvenog znanja, ne očajavati ako ocene to znanje ne potvrde, a ne omalovažavati ih ako potvrde. Naročito je važno ne sekirati se kad neko drugi dobije peticu, a čovek zna da je taj, na primer, prepisivao ili poklonio učiteljici cveće ili je učiteljica prijateljica njegove tetke ili tako nešto. Nije ovaj svet najpravednije mesto, ali nije ni bez ikakve pravde. I, da, upornost se isplati!

Komentari5
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Dragan Aleksic
Cestitka Maci! Pozdrav, Aleksa
Deda Milivoje
Ovakvi ljudi, ovakve misli i ovakve knjige jos postoje? Vise nego ohrabrujuce!
Грмилко
Као мали, нисам знао Аз Буки, Вједи... али су нас кући учили: Аврам Богдан Воду Газе Дубоко Ђаци Евремски Живе Зими И Јесени Као Лавови Љиљан Милан Никола Његош Оправи По Распореду Сједи Таса Ћира У Фесу Ходе Целом чаршијом Џебета Шијући. И дан-данас не знам Азбуку без овога. Немам појма шта је џебе, неки турцизам, али ионако српски језик нема ни једну реч која почиње словом Џ.
Dragana Rosic
Ima,dzangrizalo,he,he. Hvala ,autoru teksta,hvala"Politici",hvala Milici i njenoj mami sto postoje,veeeeeeeeeeeeeelicanstveno,Bog vas sacuvao!
Slavica
Ovaj intervju je prelepo osvezenje u moru uznemirujucih vesti. Postovana Vladislava bas ste me zainteresovali za Vasu knjigu. Svako dobro!

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.