Od A do B

Kao što voz služi da se stigne od A do B, a ne za paradiranje nalepnica s propagandnim porukama koje niti su dobar pi-ar, niti rešavaju realne probleme, tako je posao državnog funkcionera u zemlji večite tranzicije da rešava taj neglamurozan posao uspostavljanja elementarnih pravila u radu državnih institucija.

To je dosadan zadatak da se omogući građanima, domaćim i stranim pravnim licima da bez veza, mita i favorita stignu od A do B. Makar da bez problema troše i plaćaju struju. Međutim ne, čak i tu smo uveli V: da ideš na šalter i da se žališ što ti je račun sto odsto veći, pa onda celi mesec tim viškom finansiraš EPS, pa da ti se u tački G u februaru oduzme razlika. Ti se do februara organizuj; pošto greška nije tvoja, očigledno teret rešavanja problema treba da bude na tebi. Sve naopako. Tako je smislio Milorad Grčić, nekadašnji vlasnik pečenjare „Fantazija” u Obrenovcu, koji je pritom bio v. d. direktor u „Kolubari” od 2012. do 2015, a sada je v. d. u EPS-u već deset meseci. Neko je Grčića morao da zaliva godinama da bi izrastao u direktora. Manje fantaziranja, a više racionalnih i nepompeznih rešenja, jer od A do B nisu neophodne usputne stanice kao što su džep kuma, nepismeni đilkoš, mešetar iz Emirata ili tip u malom mestu koji je krao šunke, a onda se slikao s Nikolićem, što ga je lansiralo na opštinsku funkciju. U tim stalnim stajanjima na pustim stanicama ljudi se voze klaj-klaj, osede, nerviraju se, i tako prođu godine. Kad vide da je Grčić direktor i zagrljaj ministra Lončara s Dušanom Spasojevićem, iole promućurniji mladi izlaze iz mafijaškog voza i prelaze u strani. Možda im i nije po volji u tom stranom kupeu, ali imaju osećaj da će negde da stignu.

Još od 2000. prolazimo okuke i lutamo besciljno, a nismo se primakli B. U stvari, nismo se ni dogovorili (napravili vrstu društvenog ugovora) gde je B, makar to bilo samo da sudstvo, zdravstvo i prosveta budu depolitizovani. Riba smrdi od glave, odnosno od vlade. Lokomotiva vuče vagone. Premijer insistira da se lokomotiva loži danonoćno, da se u dvadesetom vagonu proizvode strane najlon čarape ili da se vagoni ukrase patriotskim natpisima na dalekoistočnim jezicima (!?), te drži motivacione govore s verom u „lokomotivu istorije” koja grabi u progres, ali oni putnici koji nisu prikovani za televizor samo pogledom kroz prozor se zapitaju idemo li unazad. U poslednjem vagonu se šuška da je mali štićenik mašinovođe naručio još jedan vagon i da se ugradio dvadeset odsto. Bahatost družbe u lokomotivi sve je otvorenija, a deo putnika, naročito onih u spavaćem vagonu, pokazuju se kao konformisti.

U srpskom izdanju „Mond diplomatika” Nebojša Katić piše: „Ako se BDP meri po glavi stanovnika, Srbija je na dnu regiona i samo Albanija i Bosna i Hercegovina zaostaju za njom. Srpski BDP je niži od hrvatskog za 37 procenata”. Dalje autor navodi da je prosečna plata malo viša nego 2015, ali niža nego 2014. i 2013, a pritom su porasla zaduživanja u gotovinskim kreditima. Prema tome, mašinovođa ne govori istinu, a putnici primaju crkavicu, apatično ćute ili se bave satirom, a ne istraživačkim (i istražnim) radom.

Treba sumnjati u dobronamernost onih političara i podobnih novinara koji se zaklanjaju iza velike geopolitike ili uključuju Mišu Vacića iz „1389” u kancelariju vlade. To ne znači da međunarodni odnosi nisu bitni, samo bez melodrame za unutrašnju upotrebu u vidu nalepnica, naoružanja ili uključenja s hodnika Davosa. Zbilja, unutar evropskih zemalja došlo je do promena koje povlače prestrojavanje. Prošlog vikenda u Pragu ljudi su mi govorili sve najgore o predsedniku Milošu Zemanu, prvom direktno izabranom od naroda, a ne parlamenta. Pa dobro, ko je glasao za njega ako je šovinistički pijanac? Pa ljudi koji ne žive u Pragu. Aha, je l’ razlog nezaposlenost? Ne, Češka ima jednu od najnižih stopa nezaposlenosti u Evropi. Zašto onda? Zbog retorike islamofobije, iako migranti u Češku ne žele ni da idu. Šta o vama kažu ti iz unutrašnjosti? Pa kažu da smo mi „kafe intelektualci”. Hm, pa možda tu i ne greše? Ma oni nisu nikad izašli iz zemlje, i kratkog su pamćenja kad podržavaju evroskeptika i prorusa. Ovaj dijalog s praškim filmskim radnicima i omladinom ilustruje jaz u EU još od „bregzita”: sukob grada i sela, sukob klasa i sukob generacija.

Prema tome, spoljna politika u krizno vreme jeste važna, ali je naš ekonomski portfolio bedan upravo zato što nismo uredili najosnovnije stizanje od A do B bez kafkijanskih agonija. Vuk Jeremić je na jednom predavanju u Nišu rekao da su „spoljna i unutrašnja politika vezane sistemom spojenih sudova”. Da, ali većina tih sudova su domaće institucije. U suprotnom, ako imamo trećerazredni unutrašnji sistem, imaćemo trećerazredne spoljne partnere i bićemo tretirani kao trećerazredna država, a pritom negujemo na svim mestima trećerazredne ljude.

* Reditelj