Izložba „Jasenovac – pravo na nezaborav” otvorena u Americi

Od našeg specijalnog izveštača

Njujork, Nju Džersi – Veterani koji su preživeli mučenja u koncentracionim logorima tokom Drugog svetskog rata pozdravljeni su u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku gde je upriličeno svečano obeležavanje 27. januara, Međunarodnog dana holokausta. Generalni sekretar UN Antonio Gutereš istakao je da o zločinima protiv čovečnosti treba govoriti u ime onih koji su izgubili živote u holokaustu, dodajući da se zaborav zločina sprečava širenjem znanja o tom periodu, kao i sećanjem na nastradale žrtve. Poslata je poruka o neophodnosti poštovanja ljudskih prava i odgovornosti da se obrazovanje o holokaustu proširi na ceo svet, posebno na mlade. Prisutnima se obratio i Noa Kleger (1926), koji je pričao o zarobljeništvu u Aušvicu i tome kako je kao novinar izveštavao o pitanjima vezanim za holokaust .

Događaju su prisustvovali Milan Milanović, ambasador Srbije pri UN, Đerđ Matković, ambasador Srbije u Vašingtonu, Mirjana Živković, naš konzul u Njujorku, Vladimir Božović, savetnik premijera RS i Ivan Kostić, predsednik Odbora za dijasporu i Srbe u regionu Narodne Skupštine RS. Pokraj srpske zastave u UN-u, Božović je uručio plaketu u čast preživelih logoraša, Jeleni Radojčić i Gojku Rončeviću, koji su bili u dečjim logorima u NDH.

Nakon ceremonije, u galeriji Fam, u Hobokenu (Nju Džersi) otvorena je izložba „Jasenovac – pravo na nezaborav”, povodom obeležavanja 75 godina od osnivanja ovog logora. Vladimir Božović podsetio je na otvaranju da žrtve u NDH nisu bili samo Srbi, Jevreji i Romi, već i Hrvati antifašisti koji se nisu slagali sa ustaškim režimom. Naša država će, dodao je, učiniti sve što može da pokaže pijetet prema stradalima i da osudi ideologiju mržnje. Đerđ Matković je naglasio da ova izložba nije usmerena ni protiv jednog naroda već sa ciljem da se sećamo zločina, kako se opet ne bi ponovili.

Mlada vajarka Katarina Tripković, čijih 16 skulptura je izloženo na postavci, ispričala je da je temu holokausta istraživala putem knjiga, filmova, svedočenja spasenih logoraša, razgovora sa istoričarima i da je kroz umetničku formu iskazala sakupljenu tugu i bol preživelih. U umetničkom delu večeri nastupile su glumice Vjera Mujović i Ana Sofrenović. Na otvaranju je izostao dolazak reditelja Emira Kusturice, umetničkog direktora ove izložbe.

Veče pre izložbe u Misiji Republike Srbije pri UN priređen je prijem na kojem je Milan Milanović, ambasador Srbije pri UN, naglasio da je izložba o Jasenovcu prva manifestacija ove vrste koja se održava u Njujorku i dodao da sve veći broj ljudi širenjem znanja o ovoj temi može pomoći da se sudbina stradalih nikada više ne ponovi.

Njegovo preosveštenstvo episkop istočnoamerički, gospodin Irinej je rekao da je najvažnija poruka izložbe o Jasenovcu suočavanje sa istinom.

„Stalno se pitam kada ćemo mi Srbi imati priliku da u svetskim centrima kao što su Vašington i Njujork izložimo činjenice o stradanju našeg naroda kako bi svi mogli da znaju šta se desilo sa nama. Srbi često ne znaju da izađu iz svojih okvira i predstave svetu šta se dešavalo sa nama. Na jedan naivan način smatramo da ceo svet to već zna. Nažalost, ne zna. U današnjem svetu istina je postala nešto s čime se trguje i mi na svakom koraku treba da iskažemo svoju perspektivu događaja. Najvažnije je da smo učinili prvi korak koji možemo da se nadograđujemo sledeće godine”, rekao je episkop za „Politiku”.

Na prijemu je dr Jovan Ćirić, sudija Ustavnog suda, doskorašnji direktor Instituta za uporedno pravo i jedan od urednika zbornika „Jasenovac – pravo na nezaborav”, koja će biti predstavljena na konferenciji o Jasenovcu, rekao za naš list da su u zborniku korišćeni i hrvatski izvori, „onih Hrvata koji su pošteno, objektivno i kritički pisali o NDH, ustaškom režimu i zločinima”. Naš sagovornik smatra da je potrebno pronaći pravu meru u podsećanju na logor Jasenovac.

– Ako se zaboravi ono što se dogodilo u Jasenovcu, to je kao da varnice koje još uvek pomalo tinjaju zatrpate pepelom, a onda se one ponovo razbukte u jednom određenom trenutku. I tragični događaji koji su se dešavali na području Jugoslavije tokom 90-ih godina posledica su toga što smo zanemarili pouke onoga što se događalo tokom Drugog svetskog rata, na području NDH, i uopšte na prostorima Balkana – smatra Jovan Ćirić. Svako treba, kako dodaje, da bude dovoljno mudar i hrabar, i sa srpske i sa hrvatske strane, da shvati da je stradao veliki broj potpuno nedužnih ljudi, da to ne može ni na koji način biti opravdano i da svako od nas makar na trenutak treba da zastane, zaćuti i da se pokloni senima onih koji su nastradali.

U sklopu komemorativnih svečanosti biće organizovana i konferencija o Jasenovcu, a u Parku holokausta u Bruklinu, položeni venci na spomenike žrtvama Jasenovca i Aušvica.

Radi ti, dete, svoj posao

Glumica Vjera Mujović pročitala je deo iz svedočenja egzekutora o tome kako je mučio i ubio Vukašina Mandrapu u Jasenovcu 1943. Izdvojio ga je iz grupe i naredio da viče „Živeo poglavik Pavelić” ili će da mu odseče uvo.

– Vukašin je ćutao. Otkinuo sam mu uvo. Nije rekao ni reči. Ponovo sam mu rekao da viče „Živeo Pavelić”, ili ću mu otkinuti i drugo uho. On je i dalje ćutao, otkinuo sam mu i drugo uho. „Viči Živeo Pevlić”, ili ću ti otkinuti nos. A kada sam mu i po četvrti put zapovedio da uzvikne, i zapretio da ću mu nožem izvaditi srce iz grudi, on me je pogledao, uperivši pogled nekako kroz mene i preko mene u neizvesnost, polako i razgovetno mi je dobacio „Radi ti, dete, svoj posao”. Posle svega te njegove poslednje reči potpuno su me izbezumile, skočio sam i iskopao mu oči, isekao srce, preklao grlo od uha do uha i nogama ga sjurio u jamu. Ali, tada je i u meni nešto prepuklo i te noći nisam više mogao da koljem...Pero Brzić je pobedio, jer je zaklao 1.350 logoraša, i ja sam mu bez reči platio opkladu. Od te noći više nemam mira. Kad god u mučenju i klanju pokušavam ponovo da doživim zanos i zadovoljstvo, uvek me iznenada prostreli Vukašinov pogled i tada malakšem, bacim nož i ne mogu više da koljem. Počeo sam mnogo da pijem, ali mi to pomaže samo na trenutak. U piću, naročito predveče, često me iznenada trgne glas „Radi ti, dete, svoj posao”. I, eto sad sam postao poslednja crkotina i ničim više ne mogu sebi da pomognem...