Prela u Banatskom Karađorđevu

Banatsko Karađorđevo – Od Božića do Svetog Save održavaju se Karađorđevačka prela. Ta dešavanja meštani neguju da bi zadržali tradiciju i običaje donete još iz starog kraja – iz Like. Iz istog razloga akademski slikar Ljuba Kokotović sakupio je impresivnu kolekciju preslica. Kao i sve ostalo, prela su modernizovana, a u poslednje vreme na njima nastupa i lokalna glumačka družina. Ove godine izveli su komad „Odumiranje”. Valjda neće biti kao u predstavi.

Ljubo Kokotović, svojevremeno najpopularniji Karađorđevčanin, možda jedan od naših najvećih grafičara, završio je visoke škole u Beogradu i Briselu. Izlagao je s Pikasom, Dalijem Miroom, o čemu svedoče požutele pozivnice i katalozi. Stigao je do pariskog džet-seta i drugovao s Alenom Delonom. Kažu da se on prvi u Banatu pojavio u farmericama. Onda se naprasno vratio u rodni kraj i sve do penzije predavao likovnu umetnost po seoskim školama. Kad se kandidovao za nacionalnu penziju, to mu je bila otežavajuća okolnost.

– Kako seoski učitelj može da dobije tako nešto? – rekli su mu, a da nisu ni došli do mesta u biografiji gde se nabrajaju svetske galerije u kojima je izlagao. Od svega što je video, a šta su obasjavala svetla metropola, Ljubi su bila preča prela u Karađorđevu. – Dok sam bio dete, iz prikrajka sam čeznuo da se što pre uhvatim u kolo.

Samo što je stasao, otišao je u svet da uči škole, ali je u njemu ostala ta čežnja za prelom na kojem su žene prele vunu na preslicama. Zato je dugo sakupljao te iscifrane daščice za koje tvrdi da su ih nekada u Lici izrađivali momci i poklanjali devojkama. U neko doba noći prelje bi prestajale s pređom i onda bi se do jutra igralo kolo. Slikar je sakupio više od 200 preslica. Svaka je po nečemu posebna i svaka ima svoju priču.

Na ovim modernijim prelima često se priređuju i savetovanja o zdravlju. Tako je pre neki dan dr Nedeljka Boškov, poznati zrenjaninski onkolog, bila domaćin skupa na kojem se govorilo o karcinomu. Govorila je i dr Danica Grujčić, afirmisani lekar i univerzitetski profesor. To da seljaci u zimskim danima krate vreme i pričama o zdravlju nije nimalo čudno. Pomenuta doktorka Boškov devojački se preziva Narandžić i rođena je u ovom selu. Medicinu su završila 22 meštanina rođena između dva svetska rata, još 25 onih rođenih posle Drugog, a lekari su postali i tridesetak onih čiji su preci iz Karađorđeva. Da se ne govori o drugim visokoškolcima. To Ličani iz Banata vole da ističu.

Njihovi preci stigli su preko Amerike. Kad su otišli iz Like u pečalbu otud su se odazvali na poziv da pristupe srpskoj vojsci i borili se u čuvenim bitkama. Posle rata nagrađeni su zemljom u Banatu i tu su podigli selo. Mada mahom monarhisti, veliki broj seljana odazvao se 1941. na poziv Komunističke partije da pristupe partizanima. U NOB ih je stradalo 279. U seoskom muzeju postoji barjak kojim je kralj darivao Karađorđevo za učešće u Prvom svetskom ratu. Poklon je decenijama bio zakopan u zemlji. Karađorđevčani su ga 1941. sakrili da ga ne otkriju Nemci. Međutim, posle rata nisu smeli da ga otkopaju – od komunista. Tek kasnije su se osmelili, partijska čvrsta ruka je popustila i zastava, koja je za meštane prava dragocenost, sada se nalazi tamo gde joj je mesto – u muzeju. Danas u selu postoje obeležja posvećena i soluncima i partizanima, a u glavnoj kafani na zidu visi slika Če Gevare. Svojevremeno je ovo selo obilazio američki ambasador. U njemu je živelo najviše Amerikanaca u državi. Kad su se doselili u Banat, njih 157 je imalo američko državljanstvo.

Danas je Karađorđevo specifično i po stalnoj pozorišnoj trupi. Igraju preko cele godine, a godišnje imaju po pet-šest predstava. Igraju i predstave za decu. Uoči ovogodišnjeg Svetog Save izveli su dramu „Odumiranje”. Oni daju ogroman doprinos da ovde ljudi ostaju da žive, da Ličani ovde ne odumru, kao što se to, skoro, dogodilo u starom kraju.