Četvrtak, 05.08.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
POZORIŠNA KRITIKA

Varvari tranzicije

Predstava „Novo doba”, tekst Vuk Bošković, po motivima knjige eseja „Radnici i seljaci” Viktora Ivančića, režija Dino Mustafić, koprodukcija Bitef teatar, Beograd i ArtHub, Sarajevo
Из представе „Ново доба” (Фото: Н. Шугић)

Tekst predstave „Novo doba” Vuka Boškovića užareno je savremen. Kroz fragmentarnu strukturu radnje i preplitanje dva toka događaja na scenu se izbacuju agresivno aktuelne teme snalaženja u paklenom procesu društvenih tranzicija. Raskopava se problematika privatizacija i lovljenja u mutnom, delovanja nedodirljivih tajkuna, manipulacija političkog marketinga, postratnih trauma, kao i suočavanja sa aktuelnim prilivima emigranata i opštim haosom u Evropi. Kroz lične drame aktera su izraženi horori trusnih društvenih promena, nemilosrdni izazovi našeg vremena koje je slomilo sisteme vrednosti, primoravajući ljude da zaborave na ljudskost u prinudnoj borbi za preživljavanje.

Likovi drame i predstave nemaju imena što se može razumeti metaforički. Iako su veoma osobeni, dubinski razgranati, oni su istovremeno i opšti, u pogledu njihove sveprisutnosti. Tipični su predstavnici našeg unakaženog društva, na višim ili nižim stupnjevima socijalne, odnosno materijalne lestvice. Bili oni arogantni biznismeni, ratni profiteri, uticajni političari, ili ponižavani, savijeni i ućutkivani radnici, svi su zupčanici mehanizma vremena, pioni sistema. Izbor da se u individualnim patnjama kritički prelamaju političke turbulencije jeste ono što ovu dramu čini najviše delotvornom, izražajnom, snažno komunikativnom sa gledaocima.

Gradeći predstavu „Novo doba”, reditelj Dino Mustafić se oslonio na snagu teksta i ogoljenu moć izražajnosti glumaca, što se pokazalo kao uspešan pristup. Predstava je snažna u ishodu zbog sugestivno odigranih i razorno prepoznatljivih situacija, brutalne savremenosti tema sa kojima se gledalac lako povezuje.

Boris Isaković naročito upečatljivo igra dva različita, gotovo suprotna lika po karakteru i društvenom položaju. Jedan je društveni dželat, dok je drugi tragična žrtva. U predstavljanju tajkuna, ratnog zločinca i kandidata za predsednika, vođe zastrašujuće ironično obojenog političkog koncepta „novo doba”, Isaković vešto igra jednu gnusnu seljačinu i primitivca, ali i snalažljivog muljatora čiji ciljevi opravdavaju sva sredstva. Likovi su crpli jasnu inspiraciju iz naše nepresušno živopisne realnosti, a povremeno su na sceni prepoznatljive izjave političara. Na primer, u razgovoru sa svojim konsultantom, ovaj vođa „novog doba” kaže da ne ide u pozorište jer „tamo nema daljinski”. U predstavljanju drugog lika, bivšeg uglednog profesora i pisca, a sadašnjeg radnika u knjižari koji je tu završio zbog nepristajanja na kompromise, Isaković igra u nežnim, mekanim tonovima, oblikuje ga kao umornog čoveka, dotučenog realnošću. Mirjana Karanović takođe izuzetno stvara dva lika. Zvocavoj ženi tog bivšeg profesora i pisca, ona daje i apsurdno komične nijanse, na primer u sceni popovanja suprugu dok žvaće pomorandžu. Kao direktorka propalih fabrika, njihova grobarka drugim rečima, Karanovićeva spretno gradi njenu opasnu autoritativnost, ali i ranjivost. To je potresno prikazano u sceni njenog sloma, u razgovoru sa mlađim kolegom, jednim odvratnim ucenjivačem, kada spada njena ljuštura svemoći, a ona se otkriva kao strašna žrtva rata. Slaven Došlo odlučno predstavlja tog njenog kolegu, nadobudnog i zlog karijeristu, ljigavu ulizicu po potrebi. Snežana Bogićević je druga koleginica, još jedna ponižavana žrtva njegove bahatosti, osuđena na trpljenje, ćutanje i smeškanje jer mora da preživi u tom nemilosrdnom svetu. Ermin Bravo igra angažovanog novinara, borca za istinu, kao i pragmatičnog, hladnog konsultanta, proračunatog savetnika budućeg predsednika.

Scena je svedeno dizajnirana, sa gomilama naređanih kutija i sanduka koje izvođači pomeraju tokom radnje, gradeći njenu vizualnu dinamiku (scenografija Petya Stoykova i Svetoslav Kokalov). Likovi su jednostavno, često uniformisano obučeni, u skladu sa navedenom metaforičnošću njihovog značenja (kostimograf Lejla Hodžić). Glumci su sve vreme na sceni. Kada ne igraju u prvom planu, oni sede po obodima, uza zid, delujući i kao nemi svedoci drama koje lome likove, u meljućoj mašini razularenog korporativnog kapitalizma, varvarske tranzicije.

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.