Predoziranost Trampom

Ako bi prvih deset dana 45. američkog predsednika morali da se sažmu u jednu reč, verovatno bi najadekvatnija bila „intenzivno”. Donald Tramp je punim gasom sa reči prešao na dela i rezultat je sveopšti poremećaj, u dobroj meri začinjen konfuzijom sa primesama haosa.

„Trampovo predsednikovanje je radikalno napuštanje normi američke politike”, dijagnoza je koju je postavio „Vašington post”, dnevnik, koji je, kao i svi drugi tamošnji i svetski mediji, predoziran Trampom. S razlogom, jer, kako stvari stoje, on je rešen da primeni sve svoje kontroverzne ideje iz izborne kampanje, ne mareći za štetu koju će to da proizvede.

Deset dana je pritom bilo dovoljno da razuveri sve optimiste (među kojima je bio i njegov prethodnik, Barak Obama) da će ga ulazak u Ovalni kabinet i preuzimanje kartice sa šiframa koje pokreću nuklearni napad, obuzdati i učiniti da se ponaša „predsedničkije”. Tramp je međutim rešen da ostane Tramp. Ako mu je višak samopouzdanja zasnovan na „ignorisanju činjenica”, impulsivnoj demagogiji i u mnogim slučajevima na frapantnom neznanju doneo izbornu pobedu, zašto bi se menjao kada je preuzeo vlast.

Već prvog dana otvorio je nekoliko frontova. Jedan je „totalni rat” s medijima koji su na nož dočekali njegovu opsednutost brojem ljudi koji su pratili ceremoniju inauguracije, tražeći od javnosti da doslovno ne veruje svojim očima dok upoređuje fotografije masa u najvećem prestoničkom parku dok je on polagao zakletvu sa onima kada je to činio Barak Obama.

Išao je toliko daleko da je tome posvetio dobar deo svog govora pred obaveštajnom zajednicom u sedištu CIA, pa je čak i telefonirao upravi parka zahtevajući fotografije koje bi dokazale nedokazivo: da je njegov performans imao više publike od Obaminog.

A onda je iz njegovog okruženja lansirana formulacija o „alternativnim činjenicama”, što je jednom duhovitom komentatoru bilo povod da Trampove pinokijske manire proglasi „zločinom protiv realnosti”.

Novinari su otrpeli kompliment da su „najnepoštenija ljudska bića na zemlji” i svakako će uzvratiti. U stvari, to već čine, stalnim podsećanjem javnosti da je Tramp mandat započeo s najnižim rejtingom od svih predsednika modernog doba, da je već sledećeg dana od njegovog ustoličenja u Vašingtonu održan protestni marš sa oko milion učesnika, najveći od Vijetnamskog rata i, zasad samo sporadičnim, spekulacijama o tome da li će u Beloj kući uspeti da opstane punu godinu dana.

Podsećaju takođe da još sakriva detalje o svojoj poslovnoj imperiji koje se nije odrekao, odbijajući da na uvid stavi poresku prijavu, iz koje bi se videlo s kim sve posluje i koliko kome duguje – što bi jednog dana moglo da bude povod i za postupak opoziva.

Požurio je da započne demontažu političke ostavštine prethodnika, Obamine zdravstvene reforme pre svega, kabinet je napunio penzionisanim generalima i menadžerima sa Volstrita. Pokrenuo je proceduru za izgradnju zida na granici s Meksikom, zanemarujući da se godinama već više Meksikanaca vraća u Meksiko, nego što ih ilegalno prelazi granicu u suprotnom smeru. Uostalom, od 11 miliona ilegalnih imigranata u SAD, samo polovina su južne komšije, a veliki deo ilegalaca prispeo je sa vizama i potom ostao.

Najveći dar-mar započeo je u spoljnoj politici: otkazao je američko učešće u Trans-pacifičkom trgovinskom paktu, otvorivši time široko vrata za širenje uticaja Kine na tom prostoru. Što se tiče transatlantskih odnosa, svojim tvitovima i razbarušenim izjavama, unervozio je EU i NATO, uvredio Nemačku i, relativizujući važnost multilateralnih saveza, podrio važan kamen na kome je počivala dosadašnja američka moć.

Nastavio je razmenu komplimenata sa Rusijom i predsednikom Putinom, uprkos ozbiljnim optužbama (i istrazi koja je u toku) o ruskom mešanju u izborni proces, a kreščendo je doneo minuli vikend kada je ukaz o suspenziji prijema izbeglica i zabrani ulaska u SAD državljanima iz sedam muslimanskih zemalja izazvao pravi transportni, politički i pravni haos.

Sve u svemu, nije bilo kontroverznijeg početka mandata nekog američkog predsednika (osim možda Trumanovog – to je onaj koji je naredio upotrebu atomske bombe protiv Japana). Trampovi potezi jesu naišli na aplauze njegove baze, ali i uznemirili većinu Amerikanaca i ostatak sveta. Jer reč je i dalje o vojno najmoćnijoj zemlji sveta, koja je došla u ruke ljudi koji, kako ocenjuju neimenovani akteri nemačke diplomatije, „pokazuju zapanjujuću mešavinu ekstremne arogancije i naivnosti”.

Tramp je očigledno rešen da moć koju je stekao iskoristi do kraja. Oni koji su se nadali da će ga obuzdati institucije američkog sistema sada strahuju da bi one mogle da se pokažu ne tako jakim kao što se verovalo. S Trampom za kormilom radikalizovane Amerike predstoji dakle neudobno i opasno putovanje – ka nepoznatom odredištu.