Utorak, 26.10.2021. ✝ Verski kalendar € Kursna lista
INTERVJU: MIOMIR PETROVIĆ, književnik

Čuvar države koja više ne postoji

U literaturi se držim Aristotelove misli koja kaže da pisac tragedija ne obrađuje događaje koji su se istorijski desili, već koji su se mogli desiti, po verovatnoći, ili nužnosti
(Фото лична архива)

Sredinom tridesetih godina prošlog veka jedan neobičan čovek započinje avanturu po Mediteranu. Arsenije Martinović, Srbin katolik, Kotoranin i Beograđanin, rimski student filozofije i trgovac umetničkim delima, angažovan je na prikupljanju umetničkih dela za Muzej kneza Pavla i kasnije na zaštiti tog blaga. Ovo je, najkraće sadržaj novog romana Miomira Petrovića (1972), pripovedača, romansijera, dramaturga i teatrologa, pod naslovom „Kuća od soli”, koji je objavila „Laguna”.

Reč je o uzbudljivom trileru u kojem jedna Karavađova slika ima značajnu ulogu. Kako ste umetnost upleli u triler?

Prodaja Karavađove slike jednom italijanskom grofu 1942. godine, u vrtlogu rata, samo je početni zamajac ovog romana. Likovna umetnost je, za razliku od nekih drugih umetničkih disciplina, ponajviše u domenu trilera kao žanrovskog obrasca. Naravno, ne sam umetnički izraz, koliko trgovina likovnim delima, krađa remek-dela, manipulacija kolekcijama, falsifikovanje, potreba moćnih da poseduju vredna dela... To je, naravno, adekvatan odgovor ukoliko je „Kuća od soli” zaista triler. S druge strane, kao i u nekim prethodnim romanima, koristim elemente trilera kao „metažanra” kako bi povesti o usamljenosti pojedinca u vrtlogu istorije i nezaštićenosti samog umetničkog dela pred manipulatorima, dinamičnije komunicirale sa čitaocima. Savremeni čitalac traži brži ritam pripovedanja, a nisam prvi koji tvrdi da se i Sofoklov „Kralj Edip” može čitati i kao vrhunski triler, sa vrhunskim obrtima.

Arsenije, glavni junak, čovek je koji voli lepo: od luksuznih odela, preko umetničkih slika, do baroknih ogledala i nameštaja. On, dakle, voli umetnost?

Etika Arsenija Martinovića, fikcionalnog junaka, koga smeštam u tridesete godine prošlog veka, sazdana je od estetike. On preko estetskog pokušava da prodre u nivoe etičnosti, morala, „osećaja za ispravno”. Uspeva u tome i iznenađuje sebe kao i, nadam se, čitaoca, što od bonvivana i oportuniste, u simboličkom smislu, postaje poslednji čuvar razorene kraljevine, njenog kulturnog dobra, čuvar države koja više ne postoji, ali on, na severu Afrike, 1942. godine, čak i ne zna da ona više ne postoji. Voleti umetnost ne znači i razumeti je. To je samo prva i neophodna premisa poniranja u umetnost. On počinje da je vremenom i razume, upravo zato što tokom Drugog svetskog rata, doživljavajući užas oko sebe, počinje da razume prvo sam život, a potom i umetnost.

Raspravljate i o staroj dilemi: da li je umetničko delo imitacija stvarnosti, ili je stvarnost loš imitator umetnosti. Do kakvog ste zaključka došli?

Sticajem okolnosti odrastao sam u ateljeu svog oca, slikara i profesora Gradimira Petrovića. O umetnosti i njenom smislu raspravljalo se u mojoj porodici još dok sasvim nisam ni razumevao život i umetnost. Kasnije ću se i sam uputiti u tu dužnost, i kao umetnik i pedagog, nastaviti da osluškujem tananu nit koja jedina, čini se, žilavo i nepopustljivo komunicira samu čovekovu dušu u materijalnom, okrutnom svetu.

Radnja romana događa se tokom Drugog svetskog rata. U kojoj meri ste koristili istorijske činjenice?

Naravno, ispisivanju romana prethodilo je istraživanje. Za kneza Pavla i njegov rafinirani osećaj za modernu likovnu umetnost saznao sam još kao mali od oca. Ali, u literaturi se držim Aristotelove misli koja kaže da pisac tragedija ne obrađuje događaje koji su se istorijski desili, već koji su se mogli desiti, po verovatnoći, ili nužnosti. Držeći se takve književne slobode pravio sam delimično i veštački zaplet.

Mnogi junaci su istorijske ličnosti. Milan Kašanin, istoričar umetnosti, radi na osnivanju Muzeja kneza Pavla. Kakva je funkcija stvarnih ličnosti u romanu?

Milan Kašanin, knez Pavle, delimično i Josip Palavičini, izmaštani rođeni brat čuvenog jugoslovenskog vajara Petra Palavičinija (sastavljen iz psiholoških elemenata realnog Palavičinija), samo doprinose iluziji o verodostojnosti. Verodostojnosti poetskog sveta, a ne istorijski potpuno precizno prenetog. „Kuća od soli” je roman, to nije istorijski priručnik. Njih pišu istoričari, pisci fikcionalne književnosti služe se istorijom iz poetskih razloga.

Šta se, zapravo, dogodilo s kolekcijom slika kneza Pavla?

Postoje indicije da Pavle Karađorđević, već 1939. godine, određena dela izmešta u Rumuniju, ali to nije dokumentovano. Milan Kašanin je uspeo da delikatnim diplomatskim pregovorima sa Nemcima i komunistima očuva veliki deo kolekcije i mislim da je to njegova neverovatna zasluga. Ne treba zaboraviti da su Herman Gering i grof Ćano, na sahranu kralja Aleksandra, u Beograd poveli nekoliko eksperata za likovnu umetnost. Koristili su i taj trenutak za formiranje brižljivog popisa onoga što će oteti tokom okupacije, samo nekoliko godina kasnije. Kolekcija se svojim većim delom danas nalazi u već petnaestak godina zatvorenom Narodnom muzeju u Beogradu. Deo kolekcije jeste iznet iz Kraljevine Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata. I knez Pavle je manji deo umetnina poneo sa sobom u egzil – prvo u Atinu, pa u Kairo, a zatim i u Keniju, London, i na kraju u Pariz. Nekim delima se trag nepovratno izgubio.

Knez Pavle, kao i Aleksandar Karađorđević, želeo je državu svih slovenskih naroda na Balkanu?

Priča o knezu Pavlu priča je o pokušaju izgradnje panslovenske monarhije, Kraljevine Jugoslavije, savremene monarhije koja je u svojim teorijskim, ali i mnogim praktičnim dometima, bila modernija od bilo kakve današnje demokratske države. Ta tragična tvorevina bila je nesrećna, koliko i sam Pavle Karađorđević, sa svim onim što mu se u životu događalo.

Arsenije u jednom trenutku kaže da je „moć transformacije suština njegovog postojanja”. Kroz koje je sve transformacije prošao tokom života?

On je kombinacija Srbina, Bokelja i Sremca, pravoslavca i katolika, elegantnog džentlmena i moralnog čoveka, italijanski đak, čovek koji za potrebe obaveštajne službe lako ulazi u uloge Italijana, Švajcarca... On je, dakle, žrtva šizofrenog rascepa. To ga čini Jugoslovenom.

On hoće da postane Italijan, da zaboravi svoje srpsko poreklo. Šta je to što čoveka tera da bude nešto drugo nego što stvarno jeste?

Možda neutaživa sklonost čoveka da pronađe „svoj idealni lik”.

Srbima u Italiji, tridesetih godina prošlog veka, koji su se suprotstavljali fašizmu, oduzimaju imovinu i pokrštavaju ih. Hrvati podržavaju Musolinija. Istorija se, potom, ponovila više puta?

Bojim se da je tako. Roman počinje tragičnim zaključkom pisca Kloda Simona: „Iako se i sama ponavlja, istoriju treba da ponovi svaki pojedinac u svom pokolenju”.

Komentari7
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Петар Ј акшић
Подржавам став Малог Ере ,да је национална припадност ствар личног опредељења,а не некакве лиценце(дозволе).Поред набројаних Срба католика додао бих и часна имена Јорја Тадића,Ива Андрића.Матије Змајевића,Руђера Бошковића,Ива Војновића,Ике Зеленике,као и Срба муслимана;Скендера Куленовића,Есада Ћимића,Мустафе Голубића,Авда Хума,а било је и Срба мојсијеве вере.Хрватска нација се рађала у реторти прозелитизма и резултат је геополитичке инсуфицијенције католичке цркве ,односно државе Ватикана на Балкану.
OBRAD VUČKOVIĆ
[email protected] Nije mašta autora,već je to sušta realnost. Udijelovima nekadašnje SRPSKE države ostalo je dosta srpskog življa, pravoslavne vjeroispovijesti. Gubitkom srpske državnostina tim teritorijama, apod stalnim prinudamaod katoličke crkve i državne vlasti, a posebno od vremena Austriske okupacije, NDH te nove demokratske Hrvatske, Srbi su morali primiti katoličku vjeru. Srpsku nacionalnost koju su poistovećivali sa pravoslavljem, uporno i dugo su čuvali, a negdje i očuvali, kao i mnoge pravoslavne običaje.Tako su sačuvali krsne slave koje poštuje islavi samo Srpski narod. Srba katolika bilo je dosta u Dubrovniku, nekad više nego Hrvata. Naj više ih je bilo u konavlima, dubrovačkom zaleđu i u primorju dokle su sezale srpske zemlje. U novoj demokratskoj Hrvatskoj Katolička crkva vrši pokatoličavanje, prekrštavanje, adržava pritiska da srbi prime hrvatsku nacionalnost a kao da mogu da zadrže pravoslavlje.Više je sada u Hrvatskoj prekrštavanja i denacionalizovanja nego ikada do sada.
Слободан Јарчевић
Уклањана је у обе Југославије чињеница о томе да су представници Српске православне цркве истицали да су Срби они који исповедају православну веру. То је изрека из 19. столећа, о којој је писао Сима Лукин Лазић. Патријаршија је била приморана на такву изреку. Зашто? Зато што су Ватикан и Аустрија одлучили да у православље пребаце 30.000 Верника хрватске националности. Они би били православни Хрвати, а затим би се убеђивали и Срби православне вере, да су и они православни Хрвати - то је план брисања српског народносног имена. Патријаршија је поступила: 1) Свештеници су обавештени да не преводе у православље ниједног католика и 2) Свугде је истицано да су Срби православне вере - што је подразумевало, да нема православних Хрвата. Документ о овом ставу Патријаршије се налази у Митрополији у Карловцу. Ако није уништен.
kievskaya rusь
Srpstvo je s pravoslavljem bilo izjednačeno već u predturskom razdoblju, da bi i sam etnonim Srbin umjesto etničkog poprimio konfesionalno značenje. Otuda je i sva zbrka.
Zbunjen
Прва реченица ме је тотално слудила. "Србин католик"! као да није опште познато да једино СПЦ издаје лиценце за српство. Срећом, друга реченица је све објаснила - то је само у машти аутора.
kievskaya rusь
Srbokatolici su postojali u Dalmaciji, Dubrovniku, Boki, u drugoj polovini, a posebno krajem 19. stoljeća, i to su bili pripadnici "više klase" (vlastele dubrovačke), obrazovaniji Dalmatinci, pisci, bilo je i svećenika, itd., njihovi se preci nisu izjašnjavali Srbima, kao ni njihovi potomci. U običnom puku taj srbokatolički pokret nikada nije stvarno zaživio.
Замало Ера
Zbunjen: "Прва реченица ме је тотално слудила. 'Србин католик'! као да није опште познато [треба: општепознато] да једино СПЦ издаје лиценце за српство." Књижевници Иво Ћипико, Медо Пуцић, Матија Бан, Марко Цар били су Срби католици, као и филолог Милан Решетар, правник Валтазар Богишић и многи други. Узгред, мора да је то нека шала "да једино СПЦ издаје лиценце за српство."

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.