Stvarno i moguće

Skoro nehotično usudih se da tekst koji je pred vama naslovim poput knjige eseja i dalekovidih promišljanja znamenitog Dobrice Ćosića, knjige koja je prvi put ugledala svetlost dana i turbulentno ustalasala tvrdokornu ideološku žabokrečinu daleke 1982. godine. S našim najvećim romansijerom spaja me to što smo na istoj reci naučili da plivamo, što smo rođeni pod kapom istog zavičaja – a to za mene nije mala privilegija. U svom grandioznom književnom i publicističkom delu moj veliki zemljak stvorio je sintagmu „moravsko čovečanstvo“ kojem ponosno pripadam. Kao Moravac i po majci Prerovac – klanjam se monumentalnosti Ćosićevog dela. Što smo dalje od njegovog fizičkog odlaska – uveren sam da naklon svih nas prema njemu mora biti veći. Zašto?

Zato što je Ćosić bio tragični hroničar svih srpskih zabluda i bespuća u veku iz kojeg smo pre sedamnaest godina izašli kao bosi po trnju. I mnogo više zbog toga što je vizionar i prorok tumaranja, stranputica, kontroverzi i obmana – koje karakterišu sadašnjost kao prethodnicu naše neizvesne budućnosti. Kojoj neminovno idemo u susret. Tim pre, što se njegove slutnje i strahovi kojima je kao zla vrana zloslutnica mnoge nervirao – nažalost obistinjuju i postaju realnost. Jer, šta je to u daljoj i bližoj istoriji važno za budućnost generacija koje dolaze – sudbinski trajno rešio i strateški definisao srpski narod? Šta? Nacionalno pitanje? Granice? Teritorije? Istorijsko nasleđe? Koje to pitanje više ne zahteva odgovor, nesanicu, dileme, strahove i brige...?

Poslednjih nekoliko decenija, do kataklizmičnih razmera – nabijeni smo u tor. Proterani s vekovnih ognjišta, uz zastrašujuću statistiku od skoro milion prognanih – žena, dece, staraca i nemoćnih.

Porušeni hramovi i crkve, preorana groblja, zapaljene kuće, oteta imanja, posečene šume, uzurpirani prirodni resursi i rudna bogatstva – odslikavaju crni bilans epske nacionalne tragedije koja je zadesila srpski narod. Uz bačenu kolektivnu anatemu koju nikako da stresemo s leđa – da smo krivi za sva nedela, za sve zločine, za mržnju, za rat i nesreće svih drugih. I Hrvata, i Albanaca, bosanskih muslimana – pa i Slovenaca, Makedonaca i Crnogoraca koji su, kad je grmelo, kao da smo gubavi, pokupili svoje pinkle i, glavom bez obzira, brže bolje pobegli iz zajedničke države. Od čega i od koga su bežali? Od Srba?

U ludilu kojem se ne nazire kraj to što Hrvati preotimaju Teslu, Andrića i Mešu Selimovića – nije za čuđenje. Kao i to što ne žele da jedu srpske čokoladice. Ali, činjenica da su u Evropi licencno zaštitili burek i kraljevački kajmak kao hrvatski brend u najmanju ruku je frapantna. Ma koliko da je zapanjujuće – to ipak deluje kao dečja igra u odnosu na ono što čini premijer Albanije Edi Rama. U danima iza nas on revnosno obilazi Prištinu i Skoplje, zvecka oružjem i u albansku krv upumpava adrenalin. U okvirima granica buduće ,,velike Albanije" on pliva kao riba u vodi i mobiliše one kojima je besa i krvna osveta temelj nacionalnog identiteta – a antisrpstvo karakterna osobina. To je, nažalost, slika današnje geopolitičke stvarnosti na Zapadnom Balkanu u kojem je svima dopušteno da se kulturno, socijalno, ekonomski i nacionalno integrišu – osim Srbima.

Tako Albanci, ruku pod ruku sa svojim moćnim zaštitnicima, temeljno, neumitno i nezaustavivo, korak po korak, guraju ka svom cilju. Uz naše džapanje, busanje i kukumavčenje, ponajviše za domaću dnevno-političku upotrebu: i pozivni broj, i članstvo u Olimpijskom komitetu, Fifi... Ostaje još samo – Unesko. Da li stvarno neko trezven još uvek misli da i ovaj poslednji bedem odbrane srpske državnosti, kulturne i istorijske postojanosti na Kosovu i Metohiji – neće pasti?

A kad se samo letimično pogleda i prelista šta je o tzv. kosovskom pitanju napisao Ćosić – nije teško pretpostaviti koliko je neprospavanih noći imao. Kao sedi starac i na izmaku svake fizičke snage, do kraja svog života – on je provodio noći pokušavajući da svom narodu ostavi u amanet nauk o tome koje ga opasnosti čekaju i čemu se može nadati u kavgama sa Arnautima, kosovskim Albancima ili Šiptarima – da ih oslovimo kako ko voli, da ne prekršimo kodeks, i da nas u Evropskoj uniji ne optuže za pežorativnost. Valjda je zbog toga nekoliko godina pre svoje smrti, poslednjim atomima svoje snage – pozvao na etničku podelu Kosova i Metohije. Da se makar severni deo srpske pokrajine sačuva. Kao da ga niko nije čuo.

I, danas, šta imamo? Dok Srbija uzmiče svuda i na svakom mestu, dok sarkazam o beogradskom pašaluku postaje realnost, dok se svaka pomisao o referendumskom izjašnjavanju prekodrinskih Srba o statusu Republike Srpske unapred kažnjava, dok su pripadnici srpske zajednice u Crnoj Gori lišeni mnogih prava s tretmanom bele vrane i građana drugog reda, dok se u Hrvatskoj podgreva novoustaštvo, sade vrbe i podižu fašistička znamenja u ataru Jasenovca –pred cevima čuvara novog svetskog poretka i uz blagoslov zapadnih protektora vaspostavlja se i uzdiže jedna nova država na Balkanu. Velika Albanija! U tu svrhu – ovih dana, na levoj obali Ibra, u Kosovskoj Mitrovici, srušeno je 200 kubika armiranog betona.

Nažalost, to niti je početak, a kamoli kraj. Ono što je bilo moguće – postalo je stvarno.

Glumac, reditelj, scenarista